HOROR PRIČE SA ŽELEZNIČKE STANICE: Šokantne sudbine ljudi koji su izgubili sve!

Glavna železnička stanica u centru Beograda, nekada centar saobraćanja raznih naroda i kultura, sada je mesto sa kojeg se ljudi često sklanjaju i rado odlaze.

Preporučujemo

Cela ta priča me je podstakla da istražim šta je tu glavni problem i zašto je stanica koja je nekada odisala punim sjajem i modernošću sada jedan sabirni centar beskućnika i ljudi koji nemaju gde da odu.

Čestim prolaskom pored stanice viđam dosta beskućnika koji liče na samoorganizovanu grupu koja funkcioniše i preživljava. Svaki put kada sam prolazio pored njih mi je uvek budio nekakvu jezu, misleći da će nekako da me ugroze. Ljudi koji su se nalazili oko stanice su došli do tog stadijuma alkoholzima da su počeli da pričaju sami sa sobom.

Dolaskom na samo mesto, naleteo sam na čoveka koji je u veliku zelenu kantu ubacivao otpatke koji su ostali od prethodne noći. Krajičkom oka sam zavirio u kantu, i primetio da je bila puna raznih "unučića" i plastičnih flaša jeftnih alkoholnih pića.

Čovek je radio svoj posao kao svaki drugi, znajući da je to normalno što nalazi na ovoj stanici.

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Prva prolaznica koju sam pitao je odgovorila da ih se plaši, jer je primorana da svako veče vraćajući se sa posla prolazi pored njih. Par puta su zvali policiju računajući da će se na taj način skloniti, ali posle svakog sklanjanja, oni bi se vraćali.

Brzo je shvatila da ti ljudi nemaju šta da izgube, pa im policija ne predstavlja nikakvu opasnost. Brzo su odustali od zvanja, i pomirli se sa činjenicom da im ne mogu ništa.

Ulaskom na stanicu sam sreo dva pripadnika MUP-a koji su mi ljubazno odgovorili na pitanja o stanju beskućnika koji "žive" na stanici.

- Nikada oni nisu bili problem. Nekada se oni pokoškaju međusobno, ali nikada nisu napadali civile - izjavio je pripadnik MUP-a, pa nastavlja:

- Nisu ni svi alkoholičari, ljudi pomisle da su oni otpad društva, ali niko ne bi poverovao kako su te životne priče nekada bile drugačije. Skoro smo kolega i ja upoznali jednog gospodina sa sve odelom, cipelama i kravatom koji je za samo nedelju dana izgubio preduzeće, kuću, kola, a ubrzo mu se i porodica raspala. Tužne su to sudbine, jer nikada ne znaš šta će i kada da te strefi.

Foto: Tanjug/Danilo Peternek

Posle te izjave, totalno su me razuverili mojih predrasuda o njima, ukazujući da su ti ljudi totalno bezopasni za okolinu i da narod ne bi trebalo ničega da se plaši, ali se problem tu ne završava. Policajac se prilično uneo u priču, i nastavio da priča o tome šta se stvarno dešava sa tim ljudima.

- Zimi je veliki problem za njih same, jer čim se celzijus spusti ispod nule, njihovi životi su dovedeni u pitanje. Jedini način na koji mogu da se zagreju je da piju, ali onda ih to dovodi do padanja u nesvest, ali i smrti. Na svakih dvadesetak dana se pronađe neki leš zavučen u nekom od voznih kola - rekao je policajac.

Pitao sam ih da li znaju koje bi rešenje bilo, ali ne završivši rečenicu, odmah su mi odgovorili:

- Socijalne službe su dolazile, i na neki minimalni način vodile računa o njima, ali glavni problem je u tome što su svi centri prepuni. Ljudi spavaju jedni pored drugih, samo da bi se sklonili od hladnoće. Mi pomažemo koliko možemo, ali država bi trebala da bude odogovorna za takve stvari. Razlog naše pomoći prema njima je ljudski, a ne službeni. Mnogo nam je žao kada moramo da ih pomeramo, jer nismo sigurni da li ćemo baš tog koga pomeramo više ikada videti. 

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Preko puta stanice čovek koji je bio sav zajapuren od sunca i teškog života, jedva mi je odgovorio na pitanje da li ima ko da mu pomogne. Tačnije, nije mi dao željeni odgovor, već mi je ukratko saopštio njegovu biografiju:

- Godinu dana nemam krov nad glavom. Sve što zaradim je od prošenja, a sve što potrošim je zbog flaše - kaže ovaj beskućnik.

Definitivno niko ne zna šta se krije iza tih ljudi osim njih samih i njihovih porodica. Nemojte knjizi suditi po koricama.

(Nikola Krstić)