Stajali ste 1000x na ovom mestu u Beogradu, a nema šanse da pogodite gde se nalazi (FOTO)

Na mestu današnjeg Narodnog muzeja, na trgu kome pridajemo republikanski epitet a kome smo pre stotinu godina pridavali pozorišni, sve do 1903. godine nalazila se kafana "Dardaneli". Tada je ona srušena i na tom mestu je počela da se gradi Uprava fondova, koja će posle Prvog svetskog rata postati zgrada Državne hipotekarne banke a početkom pedesetih godina dobiti svoju sadašnju funkciju.

Preporučujemo

Međutim, dok je postojala, kafana "Dardaneli" je bila stecište boemskog, kulturnog i intelektualnog života naše prestonice, posebno nakon što je knez Mihailo Obrenović odlučio da baš na tom platou počne da gradi Narodno pozorište. Potonje generacije će mu se odužiti podizanjem spomenika njemu, na baš tom mestu.

Prvi vlasnik kafane bio je Afif-beg, sredinom 19. veka. Nekoliko decenija kasnije postala je ona alfa i omega duhovnog i umetničkog života, mesto u kome su se okupljali pesnici, novinari, pisci, slikari, vajari, glumci... rečju, intelektualna elita narodna.

Unutrašnjost njena nije bila preterano hvaljena, ali ono što jeste bilo hvaljeno je neobuzdana energija koja je u toj tački naše zemlje vladala. U njoj se stvarala gradska tradicija, tu su se osnivali dnevni, nedeljni i mesečni listovi, i oni politički i oni književni, tu se pisale pesme, uvodni članci, pozorišne kritike, tu se kartalo. Tu se pilo i jelo. Tu se krčmilo. Tu se raspravljalo, svađalo. Tu su se kovali veliki nacionalni planovi i prepričavale male gradske anegdote.

Kafana "Dardaneli" iza spomenika Knezu Mihailu na današnjem Trgu republike. Umesto kafane tu je danas Narodni muzej. Foto: Wikimedia Commons/Mladifilozof

Zgrada u kojoj se nalazila bila je posle Afif-bega svojina Koste Ivkovića, a jedan drugi Kosta, bivši furundžija sa Palilule, dugo ju je držao u zakupu. Obnovljena je oko 1869. ili 1870. godine i kao takvu ju je uzeo kafedžija Mita Ristić, zvani Ćira, prisećao se kasnije Branislav Nušić, i objašnjavao.

- Do kafedžije Mite Ristića, "Dardaneli" su bili obična i vrlo prosta kafanica gde su uvraćale patroldžije, mali trgovčići i piljari. Na sredini kafane bila je velika plehana peć, kraj koje je uvek ležao veliki stog drva te su sami gosti ložili peć. Čunak od peći prolazio je pod tavanicom celom širinom kafane i izbijao negde u avliju. Po kafani su bili razmešteni stolovi bez čaršava, izlakovani trljanjem laktova kafanskih gostiju, a oko stolova zelene stolice od rogoza, podrpane i rasklimatanih nogu. U ćošku jednom bilo je ognjište za pečenje kafe, i orman (bife) pretrpan čašama, čašicama i šoljicama. Iza ormana, na pocepanoj stolici, rantljika u kojoj se peru čaše, a o zidu prljava krpa kojom se brišu. Bila je na zidu i pogdekoja slika i uramljeno "esnafsko pismo", i pravo za točenje pića.

Sve se promenilo kada je došao pomenuti Mita, inače Cincar.

Društvo u kafani "Kod tri šešira". Foto: Arhivska fotografija

- Prvo je izmolovao, popravio patos, kupio nove stolice od žutog drveta, lake i spretne, metnuo i dva ogledala na zid, a stolove zastro čaršavima. Tada su glumci beogradskog Narodnog pozorišta, koji su i ranije tu zalazili, počeli sve češće i više da se zbiraju kod "Dardanela", provodeći tu vreme pre i posle probe, pre i posle predstave, pa čak i pauze između činova. Društvo glumaca počelo je privlačiti i sav ostali svet koji se rado hoće da vidi i sastane sa glumcima, te kafana "Dardaneli" na taj način poče uveliko da menja svoju fizionomiju i da postaje sastajalište intelektualnoga Beograda. To je uticalo da se preporodi i njen opšti izgled. Kada je poznati kafedžija Ljuba preduzeo radnju od gazda Mite, on je kafanu čak i proširio, te nabavio i bilijar, pa čak i Tonetove stolice od savijenog drveta, te su tada počeli u ovu kafanu da zalaze i mnogi iz čaršije, kao i činovnici.

Nušićeve reči potvrđuju ono što smo već kazali: da je kafana "Dardaneli" bila središte duha, boema, veseloga i vedroga Beograda, sastajalište glumaca i književnika. Tu su uvek bili "Toša Jovanović, Peleš, Sava Rajković, Ružić, Đura Rajković, Plemenčić, Laza Popović, Dinulović, Lugumerski, i svi ostali mlađi. Tu su glumci kritikovali pozorišne uprave, kritikovali komade i sami sebe; tu se kovali planovi o letnjim turnejama pa tu bome, vrlo često, čitali i role pre probe. Od književnika ja sam zapazio još Đuru Jakšića kod 'Dardanela'. Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturške ćelije, te pio kafu ovde. Tako isto tu su stalni gosti bili Brzak, Vlada Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao i docnije Mitrović i Domanović, kao da nisu nikad ni micali odatle. Mogao si ih tu u svako doba dana i noći naći".

Kafana "Znak pitanja". Foto: Arhivska fotografija/Novosti/V.Danilov

Nušić nastavlja da pripoveda i da nam pre očima stvara svojim rečima sliku Beograda kakav je nekada bio, i kakav je i sada, srećom.

- Kraj književnika i glumaca, kod "Dardanela" je bilo zborište i svih ostalih boema, kakvih je bio pun Beograd toga doba. To su bili vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su pretpostavljali "društvo" svakoj drugoj dužnosti u životu... Sve su to inače ljudi dobra srca, druželjubivi, uvek spremni za šalu i nepopravivi ljubitelji umetnosti i umetnika. Tih ljudi bilo je uvek puno kod "Dardanela", i oni su se sa svima poznavali, svakom prilazili, uz svaki sto sedali i na sve pristajali.

Nušić nastavlja:

- "Dardaneli" su bili ujedno jedna vrsta narodnoga univerziteta za "odgoj omladine". Nije bilo gimnaziste starijega razreda koji, i pored svih strogih naredaba školskih vlasti, ne bi zavirio malo u "Dardanele". Tu bi te gimnaziste, u kakvome skrovitome uglu, naručile sebi "čaj s rumom", uživali u tome da upale rum koji bi plivao po površini čaja i savijajući na kolenu cigaretu, proždrljivo slušali duhovite dosetke i dobacivanja sa drugih stolova. Tu bi se te gimnaziste učile i da igraju sansa, i da takom ćuškaju kuglu od slonove kosti na bilijaru. A kada bi se jednog dana dočepali maturantske svedodžbe, onda bi već javno i slobodno treskali pesnicom o sto igrajući sansa, i ne bi se zadržavali samo na "čaju s rumom", već bi se pred njima našao i čokanjčić "meke".

Kafana "Grčka kraljica". Foto: Arhivska fotografija

Navučeni od strane pozorišnih radnika, gimnazijalci su počinjali da "mirišu kulise", da se oprobavaju kao statisti i - da ređaju dvojke u dnevniku, što je bio "početak biografija manje-više svih glumaca".

- "Dardaneli" su bili i neka vrsta literarnoga foruma. Mnogi mladi početnik tu bi uhvatio Janka, Dragutina ili Vojislava da mu pročita pesmu. Mnogi budući dramski pisac (tada je naročito zavladala manija pisanja drama), vraćajući se iz pozorišta sa odbijenim rukopisom pod miškom, svratio bi tu da potraži utehe. I nalazio ju je samo ako je imao bar toliko u džepu da nam plati kafe. Tada bi mi svi uglas tvrdili kako "današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu".

Tu se rađala i književnost. Za jednim njenim stolom je Vojislav Ilić 1889. godine napisao legendarnu odu Svetom Savi, a stihovi "ko udara tako pozno..." možda aludiraju i na udaranje štamparske mašine po poetinoj (pijanoj?) glavi, pošto mu je baš u trenucima dok je pesmu stavljao na papir iznad glave stajao dečko iz štamparije; Ilić je, naime, prekardašio sve rokove, a momak je čekao da bi odmah mogao da otrči sa stihovima pa u štampu.

Kafana "Kolarac". Foto: Arhivska fotografija

Pored Ilićeve pesme "Sveti Sava" tu je i Vlada Jovanović napisao "Hoću, braćo, da se ženim, hoću život da promenim!".

Redovni gosti "Dardanela" bili su i članovi pevačkih društava koji su živeli od - pogreba.

- Čim bi koji građanin umro, steklo bi mu se u domu po dva-tri predstavnika pevačkih društava te su se otimali za pogreb. Stoga su se takvi članovi revnosno raspitivali o biltenu svakoga bolesnika. Svako takvo pevačko društvo imalo je svoj štab u kojoj kafani, odakle su se rastrčavali u lov na mrtvace, gde se "hor" zbirao za odlazak na pogreb, i gde se hor posle pogreba vraćao da podeli zaradu i popije što je zaradio. Kod "Dardanela" je bio štab pevačkog društva "Kornelije" sa horovođom čika Perom Dimićem. Najpoznatiji lovac mrtvaca i najjevtiniji iz toga društva bio je tenor Tadija Kekić. A valja znati da je taj lov bio rentabilna stvar jer je onaj ko pogodi pogreb imao sem procenata za pevanje još i poseban procenat za pogođenu pratnju. A imao je taj poziv i svojih neprijatnosti. Tako je, na primer, najveštiji među njima, Tadija Kekić, jedanput upao u kuću gde je bolesnik bio još živ i ponudio hor za pratnju. Razume se da su ga izbacili iz kuće, a sudbina je pošla i korak dalje te je taj isti bolesnik, nekoliko godina docnije, prisustvovao pogrebu Tadije Kekića.

Foto: Wikipedia/Petar Milošević

(O. Š.)