BILA SAM VASPITAČICA NA JEDAN SAT: Evo kako se novinarka Telegrafa snašla u ovoj ulozi (FOTO)

Deca su najveće blago u životu. Njihov dolazak na svet menja sve iz korena i sa sobom donosi more prelepih trenutaka, mekanih zagrljaja i beskrajne sreće. Roditelji kažu da ne postoji lepši osećaj i gotovo svi pamte taj prvi trenutak, kada su svoje bebče uzeli u naručje.

Preporučujemo

Na prvi pogled, čuvanje i vaspitanje deteta deluje lako i logično, ali to je zapravo jedna od najtežih stvari sa kojima se čovek susreće. Jer, roditeljstvo se ne uči i nikada ne možete biti stoprocentno sigurni da li ste svaki put postupili baš onako kako treba.

Ali, kako je kada vodite brigu i kada ste odgovorni za tuđe dete?

Foto: Milena Đorđević

Kako bih makar malo zavirila u taj neverovatni svet i potražila odgovore, posetila sam vrtić " Naše Čedo", koji se nalazi u Zemunu, na adresi Dubrovačka 20.

Na vratima me je dočekala nasmejana direktorka, dok su oko nje obletali mališani.

Foto: Milena Đorđević

Gomila preslatkih posmatrača ubrzo su svoju pažnju preusmerili ka meni, pa me je prvo iznenađenje dočekalo na samom početku:

- Teto, a kako se ti zoveš?

Foto: Milena Đorđević

Bilo je zaista čudno čuti da me neko zove "teto", s obzirom da se i dalje osećam kao da imam 16 godina. Ali, u isto vreme bilo je neverovatno simpatično.

Prvo je usledilo upoznavanje. Mališani uzrasta od dve do pet godina, okružili su me i počeli da govore kako se zovu. Vuk, Stefan, Đorđe, Natalija, Maja, Jovana....Nisam mogla da popamtim sve odjednom. Kada je došlo vreme užine, na svim čašama su bila ispisana njihova imena, i tu je nastao prvi problem. 

Kako bih se snašla u ulozi vaspitačice, počela sam da ih prozivam, ali to je trajalo predugo. Na kraju sam nekako uspela.

Foto: Milena Đorđević

Mališani su bili prilično poslušni. Čas muzičkog me je potpuno oborio s nogu. Znali su sve pesme, na engleskom i veselo su tapšali, sa ogromnim osmesima na preslatkim licima.

Mislila sam da će mi biti mnogo teže da im držim pažnju, ali je to ispalo prilično lako. Tajna je bila u tome da im se sve saopštava kroz igru i na taj način ih zainteresuje.

Međutim, u jednom trenutku sam shvatila da je oko mene desetak mališana za koje sam odgovorna isključivo i samo JA. Kada smo izašli u dvorište, morala sam da mislim o tome mnogo više.

Foto: Milena Đorđević

Hoće li neko od njih slučajno pasti i povrediti se? Šta ako se nešto desi? 

Ovde sam shvatila koliko je posao vaspitača zapravo težak. Ogromna odgovornost, za ono što je najvrednije na svetu - NOVI, MALENI ŽIVOT.

Oslobodila sam se straha, pošto sam znala da su ipak svuda oko mene ljudi koji se zaista bave tim poslom i da će mi pomoći ukoliko bilo šta pođe naopako. Ali, sve je bilo u najboljem redu.

Foto: Milena Đorđević

Dunja, medena devojčica velikih plavih očiju, vratila me je u detinjstvo kada je uzviknula:

- Možemo li da se igramo "Aračkinje Baračkinje"?

Nakon dobrog trčanja kroz dvorište i još nekoliko partija "Laste Prolaste", sela sam za trenutak i pustila klince da uživaju u danu. Prišao mi je još jedan presladak mališan i špiato me da li znam šta je ljubav.

Foto: Milena Đorđević

- Ja znam, a šta ti misliš da je ljubav? - odgovorila sam.

Zastao je na trenutak, razmislio, i onda rekao nešto što me je ostavilo bez reči:

- Ja ne znam tačno baš šta je to ljubav, ali znam da ne zna svako da voli!

Foto: Milena Đorđević

Moje vreme vaspitačice je bilo završeno. Dečica su polako ulazila nazad u vrtić, a ja sam još dugo sedela na toj klupi, razmišljajući o svemu što se dogodilo.

Mi smo tu da učimo decu, da ih usmeravamo i skrećemo na pravi put. Ali, nikada ne smemo zaboraviti da i mi mnogo toga možemo nauiti od njih.

(D. Čavić)