NATČOVEK ŽIVKO: Bio je najsnažnije živo biće u Beogradu, evo šta je sve mogao da uradi!

Beograd je početkom 20. veka bio poznat po jednom neobičnom čoveku, a u varoši su ga znali kao uglednog zemljoposednika. Imao još jedan božji dar - bio je veoma snažan.

Preporučujemo

Živko Zdravković važio je za najjačeg čoveka u gradu.

Nikola Kusovac, jedan od naših najuglednijih poznavalaca istorije likovne umetnosti, priča za "Novosti" o deda Žiki o kojem je pisao i legendarni Momo Kapor, opisujući ga kao grdosiju.

- Moj deda bio je potomak Đoke Zdravkovića i prababe Lenke koja je bila ''čudo od žene'' i oslonac važne višnjičke porodice - započinje Nikola Kusovac priču.

- Kada je 1886.počela selidba starog, tašmajdanskog groblja na prostor današnjeg, Novog, prababa Lenka je shvatila važnost trenutka i tik uz novo mesto gde će počivati Beograđani kupila je zemlju i počela da gaji karanfile, hrizanteme i ostalo ''grobljansko cveće''.

Foto: Facebook/Crno-beli Beograd

Uskoro je postala glavni liferant pa je počela da snabdeva sve grobljanske cvećare, što je u kućnu kasu unelo ogroman novac kojim je kupovala sledeće parcele u okolini.

Tako je moj pradedaa stekao imanje od današnjeg stadiona OFK ''Beograd'' do Rospi ćuprije, između Ade Huje i Višnjičke banje, a naviše do Zvezdare. Deda Žika je od majke Lenke nasledio sve to blago, ali je tu bilo još nešto: Bio je natčovek. Takvu snagu niko u ondašnjem gradu nije zapamtio.

Deda Žika je pregurao dva balkanska rata i Prvi svetski rat u kojem se pokazao kao izuzetan vojnik. Kusovac pamti priposvet o tome zašto je deda bio toliko moćan za legendarnim ''maksimom'', kako su se zvali prvi teški mitraljezi.

- Tada je trebalo od sedam do deset minuta da nišandžija i onaj koji opslužuje rasklope ''maksima'' i odnesu ga na drugo mesto, budući da je oružje bilo izuzetno teško.

Deda Žika ih je potpuno zbunjivao pošto je bio toliko snažan da je kompletnu tešku skalameriju tovario na leđa, pa bi ''očas pretrčao'' na drugu kotu. Na kraju je dopao zarobljeništva, a tamo, u Bavarskoj je održavao jedno gazdinstvo - priča Kusovac i nastavlja:

- Dok su svi nosači istovarivali brašno u džakovima noseći po 50 kilograma na leđima, deda Žika je stavljao po dva, a onda i poskočio pred damama koje su ga gledale.

Foto: Facebook/Crno-beli Beograd/vecernje novosti

Pamtim kao dete kako sam ga gledao da sa 70 godina može da razbije orah na stomaku, od šale zgužva tadašnje metalne novčanice od pet dinara, a sa njegovih 114 kilograma niko nije mogao ni za šta da ga uštine, jer nije imao grama sala.

Deda Žika je bio strastveni lovac, i kako pamti Nikola Kusovac, kao klinci su pratili dedin lovački učinak, a kaže ''ne daj bože da smo morali da nosimo kući sve što deda ulovi'', mi to ne bismo mogli, od težine lovine.

- Gde ima lova, zadesi se i krivolov, i neki lovočuvar se sukobio sa dedom, pucajući mu u leđa i to puškom koju je Žika prvo napunio sitnom sačmom da bi gađao ptice. Kada je ranio dedu, ovaj se tako razljutio da je nesrećnik ostao bez ruke.

Deda je zato kasnije platio sline novce kako bi obeštetio lovočuvara i izbegao zatovor, ali je odatle ostala izreka koju je pominjao i legendarni Kapor, da ''ko je na dedu ruku digao potom nije imao kojom da se prekrsti''.

Kusovac pamti svog dedu i kao vremešnog, ali i dalje kao snažnog čoveka, u njegovoj omiljenoj bašti na Karaburmi.

- Voleo je sitan sir, a iz bašte je imao najbolji paradajz i nestvarno ljute paprike koje je obožavao. Pre podne bi trošio litar rakije, a po podne pet litara vina. Kolos i čudo od čoveka.

Foto: Wikipedia/Infobgv

Između dva rata, Karaburma je bila načičkana njivama, a u  jesenje vreme su tuda krstarile zaprege. Kako Kusovac priča deda Žika je jednom zamolio jednog seljaka da ga poveze do varoši, a ovaj je odbio, valjda ga ne prepoznajući. Deda se našalio sa ratarom, govoreći da je bolje tako jer je ovaj iovako imao samo rage.

- Seljak nije verovao šta mu se desilo, a ono ''rage'' Žika je uskoro i dokazao jer je uhvato kant, zadnji deo kola, a konji nisu umeli potom da pomere zapregu ostavši zakucani u mestu. Istovremeno, sećam se, kao dete, da su moja majka i njene dve sestre išle ulicom tadašnjim, međuratnim Beogradom, odnosno Karaburmom.

Jedan pijanac je rešio da im dobacuje, a nesrećnik nije bio ni svestan da deda Žika i mi, unuci, idemo nekoliko desetina metara iza. Tada sam prvi put u životu video kako je deda nekome ''odvalio nadlanicu'', ali tako, da prvo poleti uvis, a onda se naglavačke surva u kanal sa vodom pored puta. Kada je shvatio na koga se namerio, nesrećni pijanac je još dugo dedi ljubio ruku i izvinjavao se koliko god je mogao.

Svoju duboku starost, Živko Zdravković je doživeo na svojoj Karaburmi, radeći vredno, ali su mu komunisti posle rata polako oduzimali sve što je stekao.

- Pedesetih godina me je poveo u opštini Palilula, kada su mu naložili da plati porez na zemlju koju su mu već oduzeli - seća se Kusovac.

- Još pamtim kako je bio besan i neustrašiv, i na koji način je ušao u zgradu opštine i počeo nemilice da im psuje ''majku komunističku''. Bio je star, pa ga nisu mnogo dirali posle.

Međutim, dirnuli su dušu jakog čoveka. Slaba tačka deda Žike bila je bašta između današnjih ulica Uralske i Marijane Gregoran. U pitanju je veliki voćnjak u kojem je, svojim rukama, sadio voće i vinovu lozu. Imao je omanju kolibu na tom mestu i to je bio njegov jedini posleratni raj.

Foto-ilustracija: Foter/Mrs Magic

- Kada su komunisti rešili i to da mu uzmu, kako bi izgradili nekakave nove zgrade, to nije mogao da preživi. Umro je doživevši nešto više od 80 godina. Pozvao je sve svoje kćeri, rekao da će ga za sedam dana do tog susreta sahraniti - i tako je i bilo.ž

Svima je objasnio kako je ''imao neki svoj dogovor sa Bogom''. Pratila ga je vizija još iz Prvog rata, kada je, kako je govorio, porazgovarao sa Gospodom. On mu je tada rekao kako mu ''još nije došlo vreme, ali kad dođe, svakako će to da mu javi''.

Kada su mu oteli omiljeni voćnjak, bilo mu je javljeno.

( Telegraf. rs / Izvor: Večernje novosti)