UBISTVO KOJE JE POTRESLO KRALJEVSKI BEOGRAD: Zverski zločin 1933. digao grad na noge (FOTO)

Danas smo okruženi užasnim zločinima i svirepim ubistvima, u toliko meri da smo na njih oguglali i da nas istinski potresu samo slučajevi u kojima su žrtve deca, ili oni u kojima ima baš mnogo žrtava. Ali pre samo osamdesetak godina, Beograd je bio relativno miran grad u kome je vrhunac kriminala bilo džeparenje i poneka pljačka.

Preporučujemo

Na taj, relativno miran način, počeo je i 1. maj 1933. godine. Gospodin Đorđe Stanković, uglednik i jedan od najbogatijih prestoničkih trgovaca čija se radnja sa dečjom odećom "Beba" nalazila u Knez Mihailovoj, otvorio je dućan i počeo da sređuje robu sa svojom pomoćnicom. Onda, iznenada, uzeo je iz kase gomilu hiljadarki, metnuo šešir na svoju fino očešljanu glavu, namestio odelo i odmaglio a da pomoćnici nije kazao kuda ide.

Ništa čudno, mislila je ona, gazda ionako izlazi da završava svoje poslove kad mu je volja i vraća se kada hoće. Ni gazdarici Milici nije ništa bilo čudno, kada je došla sat vremena kasnije. I ona je znala da njen muž zna da izađe na par sati, ali se uvek vrati. Nije se vratio do podneva, kada su njih dve zatvorile lokal i otišle na ručak. Nije bio kod kuće, niti je kasnije po ponovnom otvaranju došao u radnju.

E, tada se već zabrinula. Obišla je sve komšije, rodbinu i prijatelje, za slučaj da je negde svratio na ručak, ali nije ga bilo ni od korova. Čovek kao da je u zemlju propao! Kada se probudila ujutru u praznoj postelji, ustala je, umila se, očešljala, obukla haljinu i otišla pravo u policiju.

Ulica Žorza Klemensoa 1932. godine. Foto: Facebook/old.belgrade

Zbog činjenice da je nestali gospodin bio bitan građanin, čovek od moći i ugleda, sam vrh policije je vodio istragu (jednakost svih ljudi je i tada kao i sada bila samo de jure, pošto de fakto očito nije; za de fakto tek treba da se izborimo): tačnije, šef Krivične policije Radovan Popović. Njemu su sve vreme pomagali najbolji inspektori u odeljenju.

Milica Stanković je prenela informaciju snagama reda da joj je neki rođak spomenuo da je njenog supruga video tokom prepodneva ispred zgrade "Politike" kako razgovara sa nekim čovekom, koga je video samo iz profila, a koji ga je ubeđivao da "pođe sa njim, pa da se sam uveri". Komšija sajdžija je takođe napomenuo da mu je Stanković nedavno govorio o tome da mu neki ljudi nude na prodaju neke kuće, dva kilograma zlata i kafu. Kada ih je tada nestali trgovac sa sajdžijinog telefona pozvao i želeo da svom domaćinu doda slušalicu, misteriozni prodavac je prekinuo vezu, što je policija protumačila kao mogućnost da ga je sajdžija poznavao, pa čovek nije želeo da mu se prepozna glas.

Rođak koji je Stankovića video ispred "Politike" doveden je u policiju gde je, posle nekoliko zamornih časova prolaženja kroz kartoteku sa fotografijama svih ranije osuđivanih i privođenih lica, konačno pokazao sa velikom sigurnošću na jednu sliku i rekao: "To je taj!".

Slepi šofer Boža Tvrdišić koji je prodavao benzin i motorno ulje. Foto: Facebook/old.belgrade

Taj na koga je prst bio sada uperen se zvao Nikola Miljković, trgovački putnik na uslovnoj slobodi zbog pronevera i krađa, koji je propao u zemlju. Inspektori, rastrčani svuda po gradu, nigde nisu mogli da ga pronađu, ali su saznali da se u poslednje vreme družio sa Mihailom Markovićem, direktorom "Kosmajske privredne banke" i filmske kuće "Adria".

Markovića niko nije sumnjičio ni za šta, policija je samo želela da im pomogne da pronađu Miljkovića. To se, međutim, promenilo kada su otišli u garažu u kojoj je bankar držao svoj automobil. Vlasnik garaže, videvši policiju, valjda u panici, momentalno se raspričao i u tom svom kazivanju izneo neobičan podatak: zakupac se čudno ponašao tih dana, a 2. maja je sam detaljno oprao svoja kola, što nikada pre nije radio. Policija je pregledala automobil, ali ništa nije otkrila, ali su onda na scenu stupili tehničari koji su pronašli dve sitne kapi krvi koje su peraču i vlasniku očito promakle.

Marković je odmah priveden na informativni razgovor, ali je on bio u potpunoj kontroli situacije i smireno odgovarao na pitanja. Priznao je da nestalog čoveka poznavao, ali samo onako kako ugledni bankar poznaje uglednog trgovca. Razume se, tada nije bilo DNK analize pa se nije moglo utvrditi ni čija je to krv; mogla je lako da bude i Markovićeva.

Knez Pavle i kneginja Olga u šetnji Beogradom 1940. godine. Foto: Facebook/old.belgrade

U tom, u sobu za ispitivanje utrčao je jedan inspektor: kod Markovićeve prijateljice pronađen je revolver i štedna knjižica iz koje se video da je dotični na svoj račun 2. maja uplatio 28.000 dinara, a tu se našlo i 3.000 u gotovini. Sada već optuženi se ipak i dalje opirao i ništa nije hteo da prizna. Na kraju su ga probudili u pola noći i hitro odveli u zadimljenu isledničku sobu gde je konačno pukao.

Da, Miljković i on su ubili trgovca Đorđa Stankovića, i to tako što su ga u Markovićevu kuću namamili pričom o kućama, zlatu i kafi. Dok je ovaj gledao kataloge sedeći za stolom, Miljković je uzeo sekiricu i udario ga u potiljak, dakle mučki s leđa. Nesrećni čovek je pao mrtav na pod. Leš su odmah smestili u veliki putni kovčeg koji su za tu namenu kupili, a kovčeg su zavili u ćebe, i sve to stavili u automobil. Potom su celo poslepodne od rasprskane krvi prali sobu u kojoj je zločin počinjen.

Uveče su leš odvezli na mesto koje Marković nije hteo da otkrije, računajući na to da će na suđenju moći da se vadi da je priznao zbog batina, te da ako nema tela nema ni ubistva. Potom je u priču upleo izvesnog Petrovića iz Zemuna, koji nikakve veze sa zločinom nije imao, zbog čega ga je policija vrlo brzo pustila.

Sremska ulica i Palata Albanija 1940. godine. Foto: Facebook/old.belgrade

Ubica je nakon toga priznao da su leš bacili u Dunav između Grocke i Smedereva, no, alasi i policija koji su čakljama pretraživali dno ništa nisu mogli da nađu. Bilo je jasno da filmadžija laže. Da počne da govori istinu odlučio je kada je u stanici u Grockoj, gde je odveden da prespava, čuo da je policija krenula ka kući njegove majke. "Sve ću da kažem, samo majku nemojte da mi uznemiravate!", rekao je.

Inspektori su za ovo čuli u stanici u Smederevu i odmah se vratili nazad u Grocku. Odveo ih je do močvare znane kao Godominsko polje gde je kraj jedne velike bare, svega nekoliko metara od puta, stao i uperio prst.

Čaklje su ponovo počele da rade i sanduk umotan u ćebe je pronađen. Ali, da bi bio izvučen, policajci su morali da se poskidaju u gaće i da ga ronjenjem izvuku na površinu. Kada su ga na obali otvorili više nije bilo nikakve sumnje: trgovac Đorđe Stanković, čovek koji je živeo od prodaje garderobe za decu, je pronađen.

Terazijska fontana 1935. godine. Foto: Facebook/old.belgrade

Gospodin Radovan Popović je potom sazvao konferenciju za štampu i ceo tok istrage otkrio uvek znatiželjnim novinarima. Sada je ostalo samo da uhvate Nikolu Miljkovića, begunca punog krvavih para. Sve novine su objavile njegovu sliku, poternice su lepljene na sve strane po čitavoj zemlji, ceo Velebit - njegov rodni kraj - je pretražen, ali Miljkovića nije bilo nigde. On je već pobegao u Italiju i nikada neće biti ni uhvaćen. Beogradske redakcije su povremeno primale pisma od njega, ali autentičnost nikada nije bila potvrđena.

Što se Markovića tiče, on je osuđen na smrt, a pošto je tokom suđenja došlo do otkrivanja i raznih finansijskih mahinacija u kojima je učestvovao, palo je i nekoliko uglednih advokata.

Koliko je ovaj zločin potresao našu prestonicu tih ranih tridesetih godina prošlog veka možda najbolje svedoči podatak da je na sahranu nesrećnog dućandžije došlo "pola" Beograda, ili, da budemo precizniji - nekoliko hiljada ljudi. Možemo samo da pretpostavimo kako je sve ovo delovalo običnom čoveku, a da je tada postojao internet i na njemu Telegraf, sasvim sigurno bi se našao neko da ostavi komentar: "Došlo zadnje vreme!".

(Telegraf.rs)