TUŽNA SUDBINA MENTALNO OBOLELIH ZATVORENIKA: Umiru u zatvorima, niko ne dolazi po njih!

Mentalno oboleli osuđenici smešteni su u posebne paviljone gde služe svoje kazne. Njihovi životi su tužni jer provode život usmereni samo jedni na druge, u uglu jedne sobe, na svom krevetu.

Preporučujemo

Takođe, muškarci i žene su, baš kao i u zatvoru, uvek odvojeni.

Mentalno oboleli osuđenici smešteni su u specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu. Ona se fizički nalazi u okviru iste zgrade u kojoj je Okružni zatvor u Beogradu poznat kao CZ ali je posebna ustanova za izvršenje krivičnih sankcija. Deo za mentalno obolele se nalazi na trećem i četvrtom spratu ove zgrade.

Osobe koje su počinile zločin, nakon što je utvrđeno da su mentalno obolele (ili već postoji podatak o tome da su obolele), se smeštaju u tu specijalnu zatvorsku bolnicu. Prilikom dodeljivanja kazne mentalno oboleloj osobi, poenta je da se određuje i potrebna mera određene vrste lečenja.

Kao što postoje lečenja od alkoholizma, lečenja od narkomanije... tako postoje i mere psihijatrijskoj lečenja koja nemaju ograničen vremenski period.

Foto: Milena Đorđević

Primera radi, neko je osuđen na trideset godina zatvora uz obaveznu meru psihijatrijskog lečenja. Sve vreme služenja kazne, mentalno obolela osoba služi svoju kaznu u okviru zatvorske bolnice gde se psihijatri bave njom, pruženo im je lečenje i potrebna nega, objašnjava Vučićevićeva.

Postoje i slučajevi kada je neko, recimo, osuđen na služenje kazne u zatvoru u Kruševcu. Konstatuju mu se određeni psihički problemi u nekom trenutku i tada ga prebace u Beograd gde se neko njime intenzivnije bavi i pomogne mu. Nakon što je izlečen, vraćaju ga u zatvor da odsluži ostatak kazne.

Kako smo saznali, u zatvorskoj bolnici postoji ozbiljan i veliki tim stručnjaka koji se ne samo bavi mentalnim zdravljem osuđenika već i u određenom trenutku pravi evaluaciju dotadašnjeg lečenja, sa namerom da utvrdi da li se osuđenikovo zdravlje poboljšalo, pogoršalo ili ostalo isto.

Potom, ta komisija lekara šalje svoje mišljenje sudu sa zaključkom koji govori da li je (osuđenik) osposobljen ili ne za normalan život u normalnom društvu. Iz razgovora smo takođe saznali da mentalno obolelih povratnika ima toliko malo da je procent zanemarljiv, jer retko uopšte dobiju mogućnost da izađu, ako su tako klasifikovani.

Ukoliko lekarska komisija utvrdi da je osuđenik sposoban da se vrati normalnom životu, uprava predlaže mere ukidanja psihijatrijskog lečenja što podrazumeva da neko takvog pacijenta mora da preuzme i garantuje za njega na neki način. Nažalost, veoma često se dešava da nema ko da ih preuzme ili da niko neće.

Dalje smo saznali da dosta osuđenika u zatvorskim bolnicama dočeka duboku starost, neki čak tu i umru jer niko ne želi da ih pokupi.

Foto - Ilustracija: Milena Đorđević

Tamo imaju ljude koji tu dočekaju duboku starost, i umru u bolnici. Baš zbog toga što nema ko da ih izvede ili neće, oni provode vreme u zatvorskoj bolnici bez obzira što su već, recimo, deset godina sposobni da žive napolju. Uprava pokušava da ih preseli u manje zatvorene ustanove koje postoje. Međutim, ili neće da ih prime, ili nema mesta, nema uslova i zato mnogi od njih tu žive.

Kako je jedan od psihijatara koji sa njima radi rekao: “to su ljudi koji nisu želeli da počine te zločine, njih je bolest na to naterala zato što mi kao društvo to nismo prepoznali ili nismo hteli da prepoznamo."

O tome da smo postali društvo koje zanemaruje ljude oko sebe možemo govoriti naširoko. Uostalom, naše je građansko pravo da se iz nečega isključimo, na nešto ne odreagujemo, ili na nešto i previše srčano odreagujemo.

Foto -ilustracija: Milena Đorđević

U nešto užem kontekstu, u ovom slučaju, mentalno obolelih ljudi-osuđenika, trebalo bi da otvorimo oči i shvatimo da smo i mi u obavezi da u čoveku prepoznamo potencijal da naudi drugom čoveku, pa i da na to, onda, odreagujemo.

Moramo priznati da retko ko reaguje na komšinicu koja nešto u poslednje vreme ne deluje “svoja” ili na komšiju koji je već, eto, pola godine nešto nervozan. Tek kada komšija ubije devet ljudi, nešto ćemo reći.

- Mnogo se tih zapažanja, i svega što smo svesno ili nesvesno primetili gura pod tepih, sve dok posle 3, 4, 5 dana kopanja po komšiluku novinari ne saznaju od komšiluka da je osuđeni “bio divan čovek, ali kad bolje razmislim... sećam se ono pre šest godina kad je to i to...” U tom trenutku shvatimo da je taj čovek šest godina bio tempirana bomba i da niko nije reagovao.

Foto: Milena Đorđević

Tim ponašanjem su oni vapili za pomoć, ali je nisu dobili jer, šta god da su uradili, niko ih nije shvatio dovoljno ozbiljno. I negde se to sve prepušta porodicama da se time bavi.

Odnos prema mentalno obolelima je svakako teška tema. Odnos prema mentalno obolelim osuđenicima - još teža. Nezavisno od toga kako želimo da posmatramo ovu tematiku, bitno je da postanemo svesniji onoga što se dešava oko nas kako bismo na vreme sprečili tragedije.

(Emilija Cvijanović)