ČAROBNA BOJANA: Ova devojka ništa ne čuje, a može da vozi auto i voli da izlazi. Evo kako to radi (FOTO)

Upoznajte Bojanu Pavlović Jovanović devojku sa potpunim oštećenjem sluha, koja je dokazala da uprkos svom invaliditetu u životu ipak ništa nije nemoguće.

Preporučujemo

Bojana je zadobila trajno oštećenje sluha kao dete, ali je snagom volje i velikom upornošću uspela da prevaziđe sve izazove i postane ono o čemu je oduvek maštala.

Jovanovićeva radi za jednu medijsku kuću, imala je priliku da vodi nekoliko projekata u oblasti zaštite osoba sa inavliditetom, ona je borac za prava osoba sa oštećenjem sluha, PR, trener, motivacioni govornik, konsultant i još mnogo toga.

Na Fakultetu organizacionih nauka završila je master studije finansijskog menadžmenta i upravljanje finansijskim rizicima. Krasi je mentalna snaga i jaka intuicija, a kako kaže, rođena je da inspiriše druge ljude.

Pored nje shvatate da je sve moguće. Sve postignute rezultate je uspela da ostvari iako potpuno ne čuje. Bojana lepo govori i čita sa usana, pa tako nije pravi represent gluvog čoveka već predstavja sponu između ljudi koji čuju i onih koji ne čuju. Lica sa oštećenjem sluha nemaju velike glasovne mogućnosti i govore znakovnim jezikom.

Od kada imaš oštećenje sluha i koliko je to uticalo na tvoj život?

- Sa 14 meseci sam primila vakcinu na crveno grlo. Par dana nakon toga sam pala u komu. Sedamnaest dana je trajala moja bitka za život. Probudila sam se, ali sa posledicom od 100 odsto oštećenja sluha. Jako dobro govorim što zvuči paradoksalno jer je govor reflekcija onog što čujemo.

Nakon bolesti sam učila sve ispočetka. Pravila sam prve korake. Govorila slovo po slovo, slog po slog, reč po reč, rečenicu po rečenicu… Od druge godine sam išla na oralnu rehabilitaciji govora do polaska u školu. Svai dan, tri puta dnevno pre vrtića, za vreme pauze i posle vrtića. Bilo da je kiša, sneg, vrućina, mama i tata su me vodili na vežbe. To je zahtevalo jako puno odricanja, posvećenosti, ljubavi i vere.

Volela sam da idem na vežbe. Verovatno se u tom periodu rodila moja velika ljubav prema učenju. Možete li da zamislite da kažete detetu od dve godine: ajde sedi i uči. Ja sam to volela. Vežbe mi nisu bile dovoljne, barbike, autiće i igračke su mi zamenile enciklopedije mozgalice i memorijske igre.

Oštećenje sluha je na neki način bio moja prednost jer me je naučilo da se borim i da dugačije postupam u rešavanju problema. Dan danas primenjujem te principe. Prepreke i neuspeh ne shvatam kao problem nego kao poseban izazov koji može da se prevaziđe. Svaki novi pokušaj me je vodio bliže realizaciji ciljeva. Kada ostvarimo jedan cilj postavljamo drugi sve na putu samoaktuelizacije i ličnog razvoja.

Inkluzija u obrazovanju nije postojala do pre nekoliko godina. Koliko je bilo teško da se visoko obrazuješ uprkos svom invaliditetu? Na koji način si prevazilazila izazove u školovanju?

-  Moj put obrazovanja je bio lep, ali i trnovit. Sama materija koja se učila mi nije teško padala. Zbog konstantnog učenja sam razvila sposobnost brzog čitanja, pisanja i brzog usvajanja novih znanja. Najteža mi je bila socijalna interakcija sa vršnjacima koji čuju, kao i sa nastavnicima.

Bilo je onih koji su imali razumevanja i videli moj potencijal i želju za znanjem, ali bilo je i onih koji nisu imali strpljenja i koji su polazili od toga da mi je mesto u specijalnoj školi.

Bilo je i podsmevanja i svega. Tada su mi roditelji pružali najveću podršku i usmeravali kako da se postavim u određenoj situaciji i kako da zaštitim sebe i svoje emocije. Na taj način su me mentalno ojačali da se ne obazirem na takve stvari i da treba uvek da budem iznad situacije. Nisam zlopamtilo niti živim u prošlosti i još manje imam vremena da pamtim ružne situacije. Ta energija često zarobi ljude i onemogućava im da krenu napred.

U srednjoj školi sam imala jako loša iskustva što od strane profesora što od strane vršnjaka. Ali zapravo u najvećim trenucima slabosti leži i najveća snaga. S obzrom da smo ja i knjige bili stari drugari bilo je sasvim logičan sled događaja da upišem fakultet. Tu stičem najlepša poznanstva i najsnažnija prijateljstva koja traju i dan danas.

U mom slučaju komunikacija treba da se odvija tako što sagovornik treba da bude okrenut ka meni kako bi mogla da ga razumem. Uvek sam sedela u prvoj klupi u prvim redovima amfiteatra.

Da li si i na koji način bila diskriminisana zbog svog invaliditeta?

- Svaki dan se suočavam sa diskriminacijom. I borim se protiv nje na različite načine.2010 godine sam podnela tužbu za diskriminaciju protiv jedne banke gde sam imala komunikacione barijere sa kolegama u kolektivu. Postupak je još uvek u toku iako se postupci za diskriminaciju rešavaju po ubrzanoj proceduri.

Od koga si dobijala najveću podršku i pomoć?

- Svako vreme nosi svoje breme. To su bili moji roditelji, prijatelji, porodica, kolege sa fakulteta, profesori, suprug ali pre svega ja sama sebi. Na indirektan način su mi i poimagali i ljudi koji su me osporavali. Svi oni zajedno su me terali da idem napred i da pomeram granice.

U teškim situacijama je jako važno biti otvren i suočavati se sa problemom. Što više pričamo o nečemu na korak smo od rešavanja problema. Izazov je da na inovativan način smišljamo strategije za ostvarivanje ciljeva. Jako je važno da se proceni situacija i sagovornik kako bi smo preduzeli akciju da ostvarimo ono što želimo.

Važiš za veoma ambicioznu i uspešnu poslovnu ženu. Na koji način si morala da se dokazuješ i kakve izazove si imala shodno oštećenju sluha?

- Jako je teško u poslu da imate nedostatak koji ja imam. Nekada nisam ni svesna svog uspeha. To uglavnom drugi ljudi vide. U biznisu, informacija je najvažniji resurs. Svesna sam da zbog svog nedostatka nikada neću moći da učestvujem na sastancima koji vodi više ljudi, nikada neću moći da vodim poslovni telefonski razgovor ali me to ne ograničava u drugim segmentima gde uvek dajem svoj maksimum i spremnost da naučim nove stvari.

Sve zavisi od ljudi da li hoće ii neće da te prihvate sa svojim nedostacima ali i prednostima. Danas je jako teško biti žena sa invaliditetom u muškom svetu. Nema tu mnogo filozofije, ljudi ili hoće ili neće da sarađuju. Razlika je samo u načinu prenošenja informacija i u svesnosti da li komunicirate sa gluvom osobom.

Često mi se događalo da me dobre kompanije na osnovu mog CV-ja zovu na mobilni telefon iako stoji napomena da mogu komunicirati samo SMS-om ili mejlom. Kad bi videla propušten poziv moj suprug bi pozvao taj broj telefona da bi svi do jednog rekli da zovu u vezi posla i da ispunjavam njihove zahteve.

Nakon toga im moj suprug objasni da ne čujem i da to piše u CV-ju. To bi se završavalo tako što bi reki: nažalost nama treba osoba da komunicira telefonom. To je strašno u vreme kada koristimo maksimalno prednost interneta. Jako se teško zapošljavaju osobe sa invaliditetom.

Želja mi je jednog dana da radim na fakultetu ili naučno – istraživačkom institutu. Možda jednog dana. Važno je da budete u pravom trenutku na pravom mestu i da stvarate prepoznate i grabite pilike. A na tom putu pre svega da budete srećni i ispunjeni.

Ti si vozač, kako je izgledalo polaganje vozačkog ispita? Koliko ti u vožnji problem predstavljaju zvučni signali?

- Zvučni signali ne mogu da mi predstavljaju problem jer ih ne čujem. Ali zato postoji svetlosna signalizacija. Polaganje ispita je izgledalo kao poseban izazov. Na našim prostorima vlada pogrečno uverenje da gluv čovek ne može biti odličan vozač.

Poznajem puno gluvih osoba koji su odlični vozači. Prilikom same vožnje časova je bilo zanimljivo kako mogu u isto vreme da čitam sa usana instruktoru vožnje, i da gledam na put kao i ostale učesnike u saobraćaju.

Gluva lica gledaju više, šire, dalje, jer im je čulo vida jedno od najvažijih čula u interakciji sa okolinom. Mozak mora mnogo brže da vam radi, da predvidite situaciju na osnovu signala. Testove vožnje sam položila iz prve, dok sam vožnju iz drugog puta. Policajac mi je rukama signalizirao da li treba levo, desno, kad da stamen. Sve može da se prevaziđe.

Voliš da izlaziš po klubovima. Kako izgleda jedan tvoj izlazak?

- Moj izlazak izgleda kao izlazak svakog mladog čoveka. Dogovaranje sa prijateljima sms-porukama gde ćemo, šta i kako, koja toaleta za to veče. Mnogo volim modu. Gluva lica vole vizuelno i osećaj za lepe stvari. Volim mesta gde je haus muzika jer bolje osećam ritam.

Kako se kaže "gluvi ljudi osećaju muziku nogama". Kao mala sam mnogo volela da igram, i to mi je ostalo i dan danas. Pošto reči ne mogu da se osete, mogu da se vide, u situacijama kad je narodna muzika, vidim ko šta peva i znam o kojoj pesmi je reč. Dobra strana je što moji prijatelji ne moraju da pričaju glasno zbog glasne muzike kad pričaju sa mnom jer ih sve razumem dok čitam sa usana.

Da li misliš da je javnost dovoljno upućena u problematiku osoba sa oštećenim sluhom?

-Nažalost, javnost uopšte nije upućena u problematiku osoba sa oštečenim sluhom. Gluvoća je takva vrsta invaliditeta koja se ne vidi. Živimo u društvu punog predrasuda, strahova, neznanja. Verujem da se većim stepenom informisanja može menjati stvari. Ove stvari se moraju rešavati na sistemskom nivou i međusektorskom saradnjom.

Gluva lica su nažalost u mnogim segmentima zakona isključena, nisu prepoznata i nemaju apsolutno nikakva prava i retko kad socijalnu pomoć. Gluv čovek ne može da se izbori za svoja prava, jer ne može da verbalizuje svoje frustracije, želje, potrebe, donosiocima odluka.

Šta misliš da treba da se promeni kako bi osobe sa oštećenim sluhom imale veći kvalitet života?

- Prevashodno je potrebno rešavati probleme na sistemskom nivou u segmentima komunikacione pristupačnosti. Najpre je potrebno veći stepen uključivanja gluvih lica u sve procese donošenja odluka na svim nivoima koji se tiču uslova za poboljšanje njihovih života. Takođe je važno da orgaizacije koje zastupaju interese gluvih lica vode gluva lica, iz prostog razloga jer osoba koja čuje ne može da oseti i razume koji su njiovi problemi.

Pre svega potrebno je usvajanje zakona o znakovnom jeziku koji je održiv. Znakovni jezik je jezik koji treba da se uči kao i svaki drugi jezik jer ima svoju formu i značenje. Za njegovo učenje je potrebno više godina.

Znakovni jezik treba da se stavi u domen prosvete i u okvire redovnog obrazovanja pri katedri na filološkom fakultetu. To bi izazvalo domino efekat povećanjem broja tumača za znakovni jezik. Tumač za znakovni jezik je potreban u svim segmentima društva, u politici, pravosuđu prosveti. Njihov broj je za sada nažalost jako mali i ne može da pokrije realne potrebe gluvog čoveka.

Neophodno je uspostaviti kontrolni mehanizam na institucionalnom nivou kod primene zakona u oblasti osoba sa invaliditetom. Jako je važno da gluva osoba radi kako bi obezbedio sopstvenu egzistenciju a ne da zavisi od milosti i nemilosti članova porodice i neretko socijalnih službi.

Takođe, osvrnuću se na Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom gde se plaćaju penali za nezapošljavanje osoba sa invaliditetom i koji se tiču gluve opulacije. Velika privatna preduzeća će pre plaćati penale nego zaposliti jednu ili dve osobe sa invaliditetom. Tu nastaje začarani krug i stvara se destimultani poslovni ambijent za započljavanje istih.

Šta imaš da poručiš našim čitaocima?

- Nepredviđene situacije mogu da se dogode svakome, pitanje je kako će te se postaviti u određenoj situaciji, da li ćete prihvatiti stvari takve kakve jesu, ili ćete pomerati granice.

Srećna zvezda ne postoji, postoji samo vaša želja, trud, zalaganje, upornost, stav i vaša unutrašnja energija koja pokreće lanac događaja sa određenim posledicama.

Radite na sebi usavršavajte se, prihvatajte različitost i razvijajte osećaj empatije jer ćete jedino na taj način biti aktivan slušalac i razumeti osobu sa kojom pričate i nećete videti njen invaliditet.

(Mihajlo Pavić)