Potresna ispovest bake iz tramvaja: Nekad sam bila ugledna, sad moram da prosim! (FOTO)

Za sve vas koji ste u nekom trenutku uputili prezrivi pogled nekome ko prosi, zapitajte se - da li ste i sami na korak od toga da se nađete u ovakvoj situaciji, a da nećete naći nikoga da vam pomogne. Ne zaboravite - život je lutrija - danas smo sve, sutra niko.

Preporučujemo

Kad neko ispruži ruku nadajući se da će dobiti malo novca, komentari poput "Idi radi", "Marš" ili "Ne dam" su najčešće replike, i ti ljudi odu posramljeni, postiđeni, gladni.

Prilikom vožnje beogradskim prevozom, neretko se desi da neko od građana bez krova nad glavom uđe da se ugreje i odspava, makar do naredne stanice. Bus Plus kontrolori su u sebi sačuvali malo humanosti, pa ih ne maltretiraju za kartu i ne bude, dok će često biti putnici ti koji će ih prezrivo pogledati, naizgled grozeći se tih "ljudskih otpadaka" koji su im, eto, zauzeli mesto i s kojima moraju da dele vazduh. 

Srećom, humanost se nije potpuno izgubila, pa će tako u ruku bespomoćne starice koja u svojim kasnim 70-tim, sa bolesnim nogama, ide po tramvaju moleći za koji dinar, sleteti i poneka para i pomoći joj da pregura dan.

Njeno držanje, iako staro i bolesno, odiše nekim posebnim dostojanstvom u hodu i tonu, dostojanstvom koje nije gordost nego ostatak onoga što je nekada bilo njeno normalno držanje.

U liniji 7L, danas po povratku sa terena ka redakciji, zagrlila sam ovu baku. Podsetila me je na moju baku, i istog trenutka sam pomislila da bi i moja isto ovo radila za mene, ako bismo ikada bili u bezizlaznoj situaciji.

Saznala sam kako se baka zove (zamolila je da joj ne objavljujem ime), zašto je u situaciji da prosi, koliko to dugo radi i kakva joj je životna situacija.

- Nemamo od čega da živimo. Ostali smo samo sin i ja, imam penziju od pokojnog muža koji je radio u industriji "Zorka", ali mi je penzija nedovoljna za bilo šta. Prvo je bila 8.000 din, pa sam ih molila da je povećaju makar malo. Dali su nam pomoć, sada je 13.000, ali od toga ne mogu ništa. Plaćamo i kiriju i lekove i dažbine.

Saznala sam i da ima sina koji je radio u vojsci bivše Jugoslavije, ali je izgubio službu sa promenom vlasti i padom starog režima. Od tada, kako kaže starica, sin joj je imao zdravstvenih problema, radio je fizičke poslove, ali su ga poslodavci često izigrali pričama o probnom radu koji ne bi platili, i, kada bi ga iskoristili za molerisanje, skupljanje otpada, i sl. - samo bi se zahvalili na usluzi i rekli da će ipak uzeti nekog drugog.

- Ja sam nekada bila šnajderka, i to dobra. I, sramota me je, sine. Uđem u prevoz gde me niko ne zna. Ja sam nekada bila ugledna, moj muž je bio neko i nešto, pred sinom je bila svetla budućnost. Sada sam spala na ovo, a Bog nek' da sreću svima koji mi pomognu.

Nešto pre našeg razgovora, nekoliko prisutnih putnika je baki dalo po neku paru, mada je i dalje bilo onih koji su uz kiseo osmeh izignorisali da postoji. Jedan momak joj je ubacio 200 din. u džep, na šta se ona rasplakala i duboko se zahvalila. Devojka kojoj se približila joj je ustupila mesto i s njom popričala, stavljajući joj novčanicu u dlan.

- Kako ste svi divni, deco moja. Vratiće vam se dobrota, videćete. Hvala vam - rekla je baka.

Lik, osmeh i energija ove bake ostaće mi urezane u pamćenje ceo život. Već smo stigle na krajnju stanicu, tramvaj se ispraznio. Pružila sam joj ruku da joj pomognem da siđe sa visokih tramvajskih stepenika.

Kada sam je pitala "Mogu li ikako da vam pomognem osim da vam dam malo novca?", rekla je nešto od čega mi je zastala knedla u grlu.

- Sine, pomaže i to što pitaš da li mi treba pomoć. Odavno me neko nije pitao kako sam. Neka te prati sreća.

Recite mi, dragi sugrađani - koliko nas je nebrojeno puta okrenulo leđa onima kojima je naša pomoć bila potrebna, ali smo, bez srama, u crkvama bili prvi za pričest i sebe nazivali velikim hrišćanima? Koliko smo puta okrenuli glave od problema i nesreće drugih, ali smo prvi govorili o svom čojstvu? Budimo zajedno humani - naših 10, 20, 50... dinara je nečiji još jedan dan života.

(Emilija Cvijanović)