Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Iva
Nazalost i invalidi su diskrimisani u nasoj sredini, prvo po brojnim peprekama, nemogucnosti da koriste javni prevoz sami, pa do pogleda obicnih gradjana. Najbolja zemlja koja ima razvijen sistem za kretanje osoba sa invaliditetom je Amerika. I ne samo to, njihova deca u skolama se obavezno susrecu sa vrsnjacima koji imaju problema u razvoju, ili imaju neki drugi invaliditet, na taj nacin osobe sa svim vrstama invaliditeta su odlicno prihvacene u drustvu. Omoguceno im je da se osecaju kao i svi drugi ljudi, niko ne bulji u njih, priticu im u pomoc, obavljaju sve poslove jednako kao i drugi. Verujte moj prijatelj iz Sarajeva koji je u invalidskim kolicima,tamo, svako vece ide u klubove - jer je tamo obavezno da i klubovi imaju rampe, a kad udje nepoznate devojke djuskaju oko njega i sa njim! On se tamo oseca kao ljudsko bice sa normalnim problemima, ima devojke, radi, a dok je ziveo u Sarajevu nije mogao sam da izadje iz kuce i bio je u depresiji konstantno. Iskreno za sve ovo potrebna je edukacija drustva od malih nogu i premoscivanje prepreka!
vesna Pistruin
moj muž je od onih nevidljivih invalida, koji ne mogu ni na ulicu da izađu, jer još nemamo lift a ima i puno sepenika do stepeništa... sami smo nas dva invalida... nemamo nikakvu pomoć jer nemamo još 65 godina...
Tatjana
Da,i ja sam osoba sa invaliditetom,tesko sam pokretna,ali prakticno sam zarobljena na spratu jedne od zgrada u samom centru svog grada.Prakticno ja sam osoba koja ne postoji,nedavno sam zbog problema sa ocima morala na neki pregled u Leskovac,sanitet me odvezao,ali ja sam ostala tamo,a kad je trbalo da se vratim za Vlasotince,lekar koji je se za Vlasotince sanitetom vratio sam sa medicinskim tehnicarem,odbio je da poveze sestru i mene,posto niko nije dolazio po mene,sestra je dala,a srecom je imala,hiljadu dinara za taksi kako bi se vratile kuci.Da sve bude jos tuznije u celoj prici,doktor Kitanovic,iz Vlasotinca,koji je odbio da nas vrati je specijalista urgentne medicine.Sta reci na sve,kad i doktor odbija da pomogne,barem kod nas u Vlasotincu je takav slucaj.Nemam prava ni na rehabilitaciju u nekoj od banja,ni na sta,zivim inace sa majkom koja je u godinama,i koja mi jedina pomaze,pa zamislite kakav je to zivot.Ona sa sedamdeset i kusur,ja sa cetrdeset i kusur,osobe koje prakticno kao da ne postoje,svi okrecu glavu pred nasim problemom,najblaze receno sramota za celo nase drustvo.