OSNIVAČ PRVOG ROMSKOG TEATRA: Prodao sve da bi san Roma pretvorio u stvarnost! (FOTO)

Telegraf vam predstavlja Zorana Jovanovića, osnivača jedinog nezavisnog romskog teatra "Suno e Rromengo"  koji je privukao pažnju mnogih stranih medija, a sada je na putu da stekne svetsku slavu.

Preporučujemo

Kako je nastao romski teatar "Suno e Rromengo"?

Posle izadvanja moje druge knjige "Priče cigana u noci", upoznao sam Ljubicu Beljanski Ristić koja je u tom periodu osnivala paralelni program Bitefa - "Bitef polifoniju", sa kojom sam došao na ideju pokretanja romskog teatra. Već 2004. godine, vest o postojanju romskog teatra "Suno e Rromengo" prenela se u 32 zemlje širom Evrope. Usledela je nedelja kulture Roma u Beogradu, Parizu, Rumuniji i drugim gradovima Evrope.

Posle toga su usledila gostovanja i takmicenja na festivalima, najpre na amaterskim, a zatim i na profesionalnim. Nakon mnogih nagrada, rešio sam da prodam svu svoju imovinu i kupim adekvatan prostor za rad teatra i osnujem prvi romski teatar sa sopstvenim prostorom u Evropi a mozda i šire. Teatar je namenjen za rad i prikazivanje romskih predstava na romskom i srpskom, a po potrebi i engleskom jeziku.

Po čemu se “Sun e romengo” izdvaja od ostalih romskih teatara?

Teatar "Suno e Rromengo" je tradicionalno-moderan teatar pokreta i prizora uz veoma malo verbalnog koji se pored tradicije bavi i istraživanjem svetskih klasika i prezentuje koje prezentuje na jedinstven način.

Na udaru ekonomske krize se najpre našla umetnost. Kakva je situacija u Srbiji za razvoj jednog ovakvog teatra?

Dok nas tapšu po ramenima, mi se nadamo opstanku. Borba za opstanak je konstantna, kao i želja da što duže trajemo. Imamo veliku snagu i volju da prevaziđemo sve stare i novonastale probleme.

Tetar "Suno e Rromengo postoji duže od jedne decenije samo zahvaljujući velikoj želji  i entuzijazmu ljudi koji rade u teatru, njihovoj velikoj ljubavi prema pozoristu i neumornoj i veoma zahvalnoj publici koja nas redovno posećuje.

Kao osnivač, glumac I reditelj ovog pozorišta, sa koji ste se sve problemima susreli od otvaranja pozorišta do danas?

Imajući u vidu ostale teatre, delimo tešku sudbinu svih pozorišta s tim što mi imamo dodatne izazove jer smo romi. Tako smo do sada imali mnoge neprijatne situacije, razbijenje prozora, kukaste krstove ali nas je održala velika ljubav prema teatru i velika podrška Vlade Vojvodine.

Nadamo se da ćemo uskoro postati i zvanično registrovani kao teatar jer se još uvek vodimo kao "Fondacija Suno e Rromengo teatar", a zbog ovakve registracije nemamo prava na nabavku tehnike pa samim tim trpimo mnoga ograničenja koja utiču na naš rad i funkcionisanje teatra. Međutim, zahvaljujući Bitefu i Narodnom pozorištu došli smo do opremu koja nam mnogo znači.

Postoji veoma utemeljena predrasuda da su svi romi nedovoljno edukovani, da nisu emancipovani I da su nezainteresovani za kulturu. Da li je situacija zaista takva I na koji način se to može promeniti?

Nažalost, prezentacija Roma kao zajednice ljudi koji se nalaze na rubu egzistencije i društveno prihvatljivog života je prikazana kroz mnoge filmove Emira Kusturice, kojeg ja, doduše, veoma cenim. Čitav svet gleda na Rome kroz te filmove.

Međutim, ukoliko zađete malo dublje u Vojvodinu, ili odete u mnoga romska naselja u Nišu, Aleksincu ili Vranju, shvatićete da mnogi Romi žive veoma emancipovano, da žive u urbanim sredinama, da su zaposleni a da njihova deca pohadjaju redovnu školu, pa čak i fakultete. Romi iz ovih naselja su većinom ogorčeni na prezentaciju cele nacije kroz prizmu domaće kinematografije.

Da li biste sarađivali sa Kusturicom?

Da, ali na nekoj seriji koja bi govorila o romima kao o strastvenim ljudima, punim entuzijazma i volje za životom, punim pozitivne energije, o borcima za život i velikim ljubavnicima! Na taj način upoznajemo Špance, Turke pa čak i Indijsku kulturu, red bi bio da naši sugrađani upoznaju i svoje komšije na pravi način.

Zbog utemeljenog mišljenja da su svi romi needukovani, izraz “romska umetnost” skoro da deluje kao oksimoron. Da li je I koliko romska umetnost bogata?

Romska umetnost je veliko i neistraženo polje. duže od deset godina se bavim istraživanjem romske kulture. Koliko god da sam do sada uradio još uvek sam na početku jer je romska kultura toliko bogata da je svaki moj susret sa Romima neko novo otkriće...

Koliko romskih umetnika je otišlo u slavu zbog svog stvaralaštva?

Kao što rekoh, istraživnje romske umetnosti i kulture je trenutno jedan od mojih poziva. Knjiga koju trenutno pišem se bavi ovom tematikom, pa sam je nazvao "Kap ciganske krvi". U mojoj knjizi će se nalaziti kratki opisi i deo biografije u kojem se vidi da su mnogi umetnički velikani imali romsko poreklo, kao što su: Čarli Čaplin, Jul Briner, Pikaso i mnogi drugi...

Koje nagrade ste do sada osvajali?

Mnoge nagrade smo osvojili do sada. Na nekim festivalima smo odnosili od čak 13 nagrada od mogućih 15. Postoje razna priznanja koja smo dobili od različitih romskih organizacija iz cele bivše Jugoslavije. Pored međunarodne nagrade za osvojeno prvo mesto na festivalu na kojem se takmičilo preko 30 teatara iz cele Evrope, meni je najdraža nagrada za energiju kolektivne igre na 9. festivalu "Deuh mahine" u Subotici.

Koji su vam planovi za budućnost?

Kao i svim Romima, plan mi je da živim da bih se radovao životu! Volim našu vernu publiku i svaki trenutak proveden u pozorištu, Verujemo da ćemo još dugo trajati i nadamo se da će nas uskoro zvanično registrovati kao pozorište jer bi nam to obezbedilo siguran prihod, trajanje i još mnogo premijera!

UPOZORENJE: Zabranjeno preuzimanje, kopiranje ili bilo kakvo drugo korišćenje ovog intervjua bez dozvole uredništva portala Telegraf.rs. Prenošenje intervjua, dela intervjua, fotografija ili video materijala smatraće se kršenjem autorskih prava.

(Mihajlo Pavić)