UPOZNAJTE PORODICU VOJVODIĆ: Otac sveštenik, majka i jedanaestoro dece!

Ako ste mislili da je roditeljstvo velika odgovornost i da su svi oni neprospavani sati sa jednim, dvoje ili toje dece teški i naporni, zapitajte se šta biste radili kada biste imali jedanaest mališana pored sebe. Irina Vojvodić i njen suprug Vasilije napravili su porodicu koja broji trinaest članova, od kojih su jedanaestoro deca.

Preporučujemo

Ova velika prodica živi u Beogradu, na Banovom Brdu, i jedna je od retkih koja može da se pohvali brojnošću, i povećanjem nataliteta, sa kojim naša zemlja ima problem poslednjih šezdeset godina.

O načinu života koji vode, o tome kako je živeti sa jedanaestoro dece, kolika je to radost i kako uspevaju sve da postignu, Vojvodići govore u intervjuu za Telegraf.

Kada ste prvi put ostali trudni i da li je tokom svih ovih trudnoća bilo nekih problema?

- Devedeset i treće godine se rodilo prvo dete, a najmlađi sin je Maksim, koji ima godinu ipo dana sada. Hvala Bogu, većih problema nije bilo, sve trudnoće sam iznela kako treba.

Da li je bilo teško izneti tolike trudnoće, svo ovo vreme?

- Ne, nije bilo teško. To je verovatno i odgovor na to kako sam uspela. Uživala sam u svemu.

Kako izlazite na kraj sa ekonomskom situacijom, s obzirom da ste mnogobrojna porodica?

- Ja trenutno ne radim, inače sam profesorka italijanskog. Suprug je zaposlen na Pravoslavno-bogoslovskom fakultetu. Plata za jedan mesec teško da može da bude dovoljna, ali uvek se desi neko malo čudo ili nam usledi neka pomoć. Kao što smo do sada živeli, tako ćemo i do sada. koliko imaš, toliko možeš, deca su zadovoljna onim što imaju, a i mi takođe.

Kako se zovu deca i da li se dešava da ih nekada pomešate?

-Hristina, Jovana, Stefan, Danilo, Anastasija, Marko, Marija, Marta, Teodora, Jovan i Maksim. Da, dešava se - priča Irina kroz smeh - ponekada kada dobiju grdnju, u tom zanosu dešava se da ih oslovim imenom brata ili sestre. To su normalne stvari, ali oni znaju na koga se šta odnosi.

S obzirom da vaša porodica broji mnogo članova, predpostavljam da kod kuće nikada nije potpuno mirno. Kako je snaći se u takvoj atmosferi?

- Nama je čudno kada sa sobom povedemo samo troje dece ili neko od nas ostane sam sa njima. Tada nam se čini da imamo svo vreme ovog sveta. Navikli smo se na ovakav način života. Malo bi bilo drugačije da smo u kući, nego što živimo u stanu, ali i ovako je dobro.

Kako izgleda Vaš uobičajen dan?

- Moram voditi računa kada stavljam ručak da ne zakasnim. Raširim dve ili tri mašine veša, da se tokom dana ne bavim time. Ceo dan naravno provedem sa decom, a sada imam i pomoć, starija deca mi pomažu oko mlađe. Svi imamo zaduženja po kući i tačno se zna šta ko radi.

Na zidovima Vašeg stana, veliki je broj okačenih medalja i diploma. Kakve nagrade su deca osvojila i kakvi su đaci?

- To su medalje iz različitih sportova, odbojke, plivanja, košarke...Te medalje potiču iz borilačkog raspoloženja, svi vole da se izbore za nešto. Odlični su đaci, i jako sam ponosna na njih. Pomažu jedni drugima, stariji uče mlađe. Desi se da ih novčano nagradim, ponekada, kada održe takav čas jedni drugima, to je simbolična vrsta motivacije.

Imate li podršku i u kojoj meri?

- Podrška se svodi na individualnost, ima dobrih ljudi koji su spremni da pomognu uvek. Kada smo "knap", neko se uvek nađe da  pomogne.

Da li ste planirali da stvorite ovako veliku porodici, ili je sve išlo spontano?

- Ne, nisam uopšte razmišljala o tome unapred. Velika porodica je bila u planu, želeli smo da imamo više dece, ali nismo tačno znali broj. Obe moje bake su imale mnogo dece, jedna trinaestoro, jedna osmoro.

Šta po vama presuđuje u odgajanju dece?

- Nije dobro kada zapostaviš bilo šta, a kamoli decu. Vreme, pažnja, ljubav i rad sa decom, presudni su tokom njihovog odrastanja. Uvek je ispravnije biti uz njih do kraja, nego se posvetiti karijeri i staviti je na prvo mesto.

(D. Čavić)