AKCIJAŠTVO NIJE MRTVO: U Srbiji još postoji Omladinska radna brigada!

Generacije koje pamte period posle Drugog svetskog rata, s ponosom se sećaju članstva u omladinskim radnim brigadama, kao i brojnim radnim akcijama u kojima su učestvovali.

Preporučujemo

Svedoci tog doba, neretko sa setom pričaju kako su se uz pesmu i rad, rađale velike ljubavi, i najsnažnija prijateljstva, koja su ostajala za ceo život. Na radnim akcijama nije se samo fizički radilo. Tu se učilo moralu, poštenju, toleranciji, drugarstvu.

Raspad stare Jugoslavije sa sobom je odneo i dobre tekovine socijalizma. Omladinske brigade su nestale, aktivizam više nije bio "in". Ratne devedesete nisu bile dobro okruženje za ovaj vid druženja, a stanje se nije popravilo ni posle 2000.

Ipak, jedna radna brigada želela je da pokaže da se ljudi nisu "toliko" otuđili, da još uvek brinu jedni o drugima i da aktivizam nije mrtav. U pitanju je Omladinska radna brigada Dimitrije Lazarov- Raša iz Beočina koja će 2015. godine proslaviti 45 godina postojanja. Za sve ove godine učestvovali su u 19 Saveznih omladinskih radnih akcija, širom bivše Juge, kao i u nizu akcija nakon 2000. godine.

Komandant ove brigade je Andrija Mumović, a ona danas broji 202 člana. Među njima ima i mladih i starih, mušakaraca i žena, penzionera i školaraca, onih koji su gradili širom SFRJ i onih koji se prvi put sa tim susreću.

Kada su u Srbiji svi pomislili da je akcijaštvo umrlo, petnaestak komandanata ranijih brigada iz Beočina okupilo se i nastavilo da sprovodi lokalne akcije. Dokaz da su na dobrom putu, ukazao im  se 2005. godine, kada se na proslavi tridesetpetogodišnjice postojanja ove brigade pojavilo pet stotina sugrađana. Mnogi od njih su se od tog dana pridružili ovoj vrednoj grupi. Iako velikih, "državnih" akcija više nema, ovi ljudi se maksimalno trude da doprinesu makar svom kraju - uređivanjem parkova, čišćenjem kanala i sl...

- Deo tih ljudi su oni koji su nekada učestvovali u radnim akcijama, koji imaju lepe uspomene na to vreme i na sva druženja koja su tako nastala. Drugi deo su mladi kojima su babe i dede pričli kako im je bilo. To su mladi ljudi, koji su o tome slušali, ali nikada nisu doživeli - priča Mumović.

Prvu veću akciju, u obnovljenoj brigadi, ovi ljudi su ostvarili 2006. godine, kada je Dunav pretio da potpuno poplavi Beočin. Kako se meštani ugroženih naselja nisu odazivali pozivu u pomoć, predsednik opštine pozvao je brigadu!

- Oko šezdeset ljudi koje smo okupili su devet dana neprekidno branili Beočin od bujica vode. Mnogi od njih nisu imali čizme, već su u patikama, sa nogama u vodi, punili džakove sa peskom. Za naselje Dunav, nije bilo spasa, ali smo zajedno sa vatrogasnom brigadom pomogli evakuaciju ljudi, stoke, ali i spašavanje materijalnih stvari - kaže komandant jedine brigade u Srbiji koja još uvek aktivno radi.

Nekoliko godina kasnije teška životna priča o dvoje mladih ljudi kojima su roditelji preminuli i koji su živeli u straćari nadomak Kruševca, ovog humanog čoveka ponovo je pokrenula na veliku akciju! Čim je video priču emitovanu u jednoj televizijskoj emisji, znao je - toj deci napraviće se kuća!

- Počeli smo 31. aprila i podigli kuću za šest dana. Stali smo 5. maja u 23.30 jer smo ulazili u praznik. Do jeseni ta deca su imala novi krov nad glavom. U toj akciji pored brojnih dobrotvora i mestana ucestvovala su dva studenta, jedan oficir vojske, jedan penzionisani ofuicir, pekar... - priseća se Mumović.

Na pitanje zašto su se omladinske brigade ugasile, i da li u ljudima još uvek ima nesebičnosti i spremnosti na bezuslovnu pomoć, naš sagovornik kaže:

- Nisu ljudi postali loši i nije se akcijaštvo izgubilo, samo se narod danas boji da ne bude iskorišćen i zloupotrebljen. Gradeći tu kuću, mi smo shvatili da širom Srbije ima divnih ljudi spremnih da pomognu! - priča Mumović.

On kaže i da je šteta je što država ne podržava ovaj vid akcija, jer ovo nije samo rad, već je i rad na mladim ljudima, sticanje radnih navika, tolerancije.

- Jedino vam u akciji nije bitno da li je pored vas Mađar, Rumun, Rom ili Srbin - zaključuje naš sagovornik.

(M. Batinić)