O OVOME SE NE PRIČA: Šta se krije iza krvavih nereda u Venecueli? (FOTO)

POZADINA

Preporučujemo

Ugo Čavez, voljen od strane Srba zbog svog antiameričkog i antiglobalističkog stava, došao je na vlast u Venecueli 1998. godine sa obećanjem da će iskoreniti siromaštvo, korupciju i da će političku moć dati narodu. U zemlji koja ima ogromne rezerve nafte i ujedno veliku nejednakost, time je našao široku podršku građanstva. Transformisao je državu, promenio joj ime, ustav i institucije a svoju ideologiju nazvao "socijalizmom 21. veka". Umro je marta 2013. godine, iznenadno, od kancera, samo nekoliko meseci nakon što je pobedio na četvrtim predsedničkim izborima uzastopno.

Nasledio ga je Nikolas Maduro, njegov izabranik, pobedom na izborima u aprilu iste godine, ali jedva: u pitanju je bilo 1,5 odsto više glasova od glavnog suparnika, opozicionog Enrikea Kaprilesa Radonskog.

Premda je nejednakost drastično smanjena za vreme Čavezove vlasti, korupcija je ostala široko rasprostranjena, a Venecuela se pored toga suočava i sa jednima od najviših stopa ubistava i inflacije na svetu, kao i sa nestašicama osnovnih namirnica i robe, restrikcijama struje, dubokom polarizacijom društva i sve represivnijom vladom koja ima gotovo totalnu kontrolu nad nacijom.

ŠTA JE OVOGA PUTA ZAPALILO FITILJ?

Rani protesti su počeli već 6. januara kada je glumica i bivša mis Venecuele ubijena sa svojim mužem u kolima, na oči njihove petogodišnje ćerke. Međutim, situacija je eskalirala mesec dana kasnije u San Kristobalu, univerzitetskom gradu i uporištu opozicije u zapadnoj Venecueli, kada su nakon seksualnog napada na jednu studentkinju njene kolege su izašle na ulice i zahtevale pojačano obezbeđenje oko internata.

Vlada je reagovala nasiljem, i uhapsila petoro studenata. Narednog dana protesti su se nastavili i proširili na Marakaibo, drugi najveći grad u zemlji, sa zahtevom da se studenti puste. Od tada, protesti ne prestaju, s tim što su se u međuvremenu pretvorili u nasilne demonstracije.

ŠTA OVE PROTESTE ČINI DRUGAČIJIM OD PRETHODNIH?

Prvo, nasilje. Do sada je stradalo 14 ljudi, a izvršeno je 712 hapšenja tokom nereda. Izveštaji o mučenju od strane policije takođe su se pojavili. Venecuela nije iskusila ovaj nivo nasilja od 2002. godine i pokušaja državnog udara radi svrgavanja Čaveza.

Drugo, kolektivosi. Radi se o lokalnim grupama koje prećutno podržava i navodno naoružava i finansira vlast, a koje se sa svoje strane nasilno sukobljavaju sa anti-režimskim protestantima u cilju "zaštite bolivarske revolucije".

Treće, gvarimbas. Ovo je taktika protesta već korišćena u prošlosti, ali ovog puta podignuta na viši nivo. Demonstranti grade ulične barikade od zapaljenih guma, smeća i bilo čega što im padne pod ruku kako bi držali Nacionalnu gardu i kolektivose dalje od sebe. Umereni pripadnici opozicije ovu taktiku vide kao kontraproduktivnu.

Četvrto, cenzura. Vlada direktno ili indirektno kontroliše veći deo mejnstrim medija, pa u medijima postoji bukvalno zabrana bilo kakvog izveštavanja o protestima. Venecuelanci vesti saznaju iz međunarodnih izvora i iz internetskih glasina. Čak je i kolumbijski NTN24 koji je pokrivao nemire skinut iz etra nakon što ih je režim optužio da su stali na stranu opozicije. Novinarima španskog CNN su oduzete akreditacije (posle su im vraćene) nakon jednog izveštaja. Vlada je privremeno ugasila internet u San Kristobalu pre dve nedelje tokom najgoreg dana protesta. Tviter, Fejsbuk i Zelo (voki-toki aplikacija koja se pokazala idealnom za ovakve događaje, i koja je isti uspeh imala i u Ukrajini) su sada ključni za organizovanje i informiranje, barem što se tiče protivnika vlade.

KUDA PROTESTI IDU?

Pitanje od milion dolara. Studenti su u prvim redovima demonstracija, ali su im se opozicione političke partije i stanovništvo brzo priključili. Jedan od vođa opozicije, Leopoldo Lopez, optužen je za podsticanje nasilja i za njim je izdata poternica. Predao se policiji 18. februara, a te noći došlo je i do najžešćih sukoba do sada.

Enrike Kapriles Radonski, bivši predsednički kandidat i guverner druge najmnogoljudnije venecuelanske države, objavio je spisak zahteva i ohrabrio ljude da nastave sa mirnim protestima, a predsednik Maduro je sve strane pozvao na "Mirovnu konferenciju" u predsedničkoj palati.

Ulice su u međuvremenu i dalje prepune gvarimbasa. Nacionalna garda i kolektivosi sa jedne strane, i najekstremnije frakcije nezadovoljne opozicije sa druge strane nastavljaju sa sukobima. Studenti su uverenja da im je čak i sloboda da protestuju ugrožena. Rešenja nema na vidiku, a sve strane očito dosta improvizuju kako bi se snašli u političkom pejzažu koji se menja sa svakim novim danom.

Većina stanovništa je umorna od 15-godišnjih građanskih sukoba, i ko god da iz svega izađe kao pobednik, ono što je sigurno je da će problemi zbog kojih je do nemira došlo ostati nerešeni i da će nastaviti da razaraju tkivo ove nacije.

(V. V.)