Papu baš mnogo nervira ova franjomanija!

Prošlo je godinu dana od onog jednostavnog “dobro veče” koje je uzdrmalo svet. Razdoblje od 12 intenzivnih meseci, ne samo za život katoličke crkve, obiluje mnoštvom novina i brojnim naznakama bitnih inovacija koje papa Franja uvodi.

Preporučujemo

Vi, Sveti Oče, telefonirate onima koji od vas zatraže pomoć. I ponekad vam ne veruju da ste to Vi.

- Da, i to je znalo da se dogodi. Kad neko nazove, to znači da želi da razgovara, da postavi neko pitanje, zatraži savet. Kao svešteniku u Buenos Airesu bilo mi je jednostavnije. I ostalo mi je u navici. Smatram to svojom dužnošću, i potrebom. Naravno, sad to više nije tako lako s obzirom na broj ljudi koji mi pišu.

Je li vam neki od takvih kontakata ili susreta ostao u posebno dragom sećanju?

- Jedna osamdesetogodišnja udovica koja je izgubila sina. Pisala mi je i sad je svaki mesec nazovem. Ona je srećna. A ja obavljam svešteničku dužnost. To mi se sviđa.

Vi ste uveli novine, kritikovali neke stavove sveštenstva, uzdrmali Kuriju (papina vlada). Uz pomalo otpora, pomalo protivljenja. Je li se Crkva već promenila onako kako ste to želeli pre godinu dana?

- Prošlog marta nisam imao nikakav plan da promenim Crkvu. Da tako kažem, nisam očekivao da ću biti premešten u drugu biskupiju. U svojim postupcima, očekujem nadahnuće od Gospodina.

Rekli ste da franjomanija neće dugo da potraje. Postoji li nešto šta vam se ne sviđa u vašoj slici u javnosti?

- Volim da budem među ljudima, s onima koji pate, da obilazim župe. Ne sviđaju mi se ideološka tumačenja, svojevrsna mitologija o papi Franji. Na primer, kad pričaju da noću izlazi iz Vatikana da bi nahranio skitnice u Oktavijanovoj ulici. To mi nikad nije palo na pamet. Ako se ne varam, Sigmund Frojd je rekao da u svakoj idealizaciji ima agresije. Opisati Papu kao nekog supermena, neku zvezdu, meni se čini uvredljivim. Papa je čovek koji se smeje, plače, spokojno spava i ima prijatelje kao i svi drugi. Normalna osoba.

Hvata li vas čežnja za vašom Argentinom?

- Istina je da ne čeznem. Voleo bih da posetim sestru koja je bolesna, najmlađu od nas petoro braće i sestara. Rado bih je video, ali to ne opravdava put u Argentinu: telefoniram joj i to je dovoljno. Ne nameravam da idem tamo pre 2016. godine, jer sam u Južnoj Americi već bio, u Riju. Sad moram da idem u Svetu Zemlju, u Aziju, pa u Afriku.

Skandali koji su uzdrmali život Crkve su za nama. Vama je na delikatnu temu zlostavljanja dece upućen apel da biste glasno progovorili protiv fanatizma i nesavesnosti svetovnog društva koji ne poštuje decu.

- Želim da kažem dve stvari. Zlostavljanje je strašno, jer ostavlja veoma duboke rane. Benedikt XVI je bio veoma hrabar i otvorio je put. Crkva je na tom putu mnogo učinila. Možda više od svih. Statistike fenomena nasilja nad decom su potresne, ali ujedno jasno pokazuju da se većina zlostavljanja događa u porodičnom okruženju i susedstvu. Katolička crkva je možda jedina javna institucija koja se je jasno i odgovorno pokrenula. Niko drugi nije učinio više od nje. A svejedno je napadnuta samo Crkva.

U globalizaciji, naročito finansijskoj, pronašli ste neka od zala koja more ljudski rod. Ali globalizacija je milione ljudi spasila od bede. Dala je nadu, redak osećaj koji ne treba da se brka s optimizmom.

- Istina, globalizacija je mnoge spasila siromaštva, ali je i mnoge druge osudila da umru od gladi, jer s ovakvim privrednim sistemom postaje selektivna. Globalizacija na koju se misli ne nalikuje kugli u kojoj je svaka tačka jednako udaljena od središta i u kojoj se gubi posebnost svakog pojedinog naroda, nego poliedar s mnogo različitih ploha, u kojem svaki narod čuva svoju vlastitu kulturu, jezik, veru, identitet. Trenutna “kuglasta” privreda, a pre svega finansijska globalizacija stvara jedinstvenu misao, slabu misao. U središtu više nije ljudsko biće, nego samo novac.

(Telegraf.rs / Izvor:jutarnji.hr)