NA ČIJOJ STE STRANI? Ovde je sve što bi trebalo da znate o Ukrajini (FOTO)

Nije jednostavno odgovoriti na pitanje šta je Ukrajina i ko su Ukrajinci. Na prvu loptu, sve deluje prosto i očigledno: radi se o - u datim granicama - međunarodno priznatoj evropskoj državi kojoj je većinski narod dao ime koje nosi. Međutim, ispod te jednostavnosti krije se neverovatno zamršen splet podeljenih etničkih, verskih i jezičkih identiteta zbog kojih Ukrajina nije ni blizu onoliko homogena koliko se na prvi pogled čini.

Bez daljeg odlaganja, preći ćemo na stvar, u pokušaju da odgovorima na pitanja gde leže koreni ukrajinskog identiteta i posledičnog nacionalizma, koliko su Ukrajinci posebni u odnosu na Ruse, na koji je način ova zemlja podeljena po etničkim i verskim linijama, ko govori kojim jezikom, i šta je sa politikom i ekonomijom.

KRATKA ISTORIJA UKRAJINE

Prva poznata organizovana država među Istočnim Slovenima osnovana je u devetom veku od strane Varjaga na čelu sa Rjurikom na prostoru Kijeva, i poznata je kao Kijevska Rusija. Premda se istoričari spore oko toga ko su zapravo bili Varjazi, najšire prihvaćena teorija je da su u pitanju bili vikinški osvajači. Do tada, istočnoslovenska plemena živela su u demokratskim gradovima-državama (Vikinzi su zato ove krajeve zvali Gardariki, gde "gard" znači grad), a Rjurik je došao na poziv Novgorođana da zavede red. Njegov grb je danas grb Ukrajine. Njegov potomak, knez Vladimir, u Kijevu je primio pravoslavlje.

Nakon toga u 13. veku prostor današnje Ukrajine pada pod vlast Zlatne horde, potom litvanskog velikog vojvodstva a onda i poljskog kraljevstva (ove dve potonje države su se Lublinskom unijom de jure ujedinile u 16. veku). Sve do pojave Moskve kao centra ruske državnosti (ili, ako hoćete, istočnoslovenske državnosti), istorija Ukrajine neodvojiva je od ruske istorije. Rjurikovo potomstvo je vladalo i Kijevom i ostalim gradovima Rusa, a delili su i istu sudbinu, pokušavajući da se odupru i katoličkim naletima sa zapada i mongolskim sa istoka. U suštini, nije bilo nikakve razlike među njima.

1653. godine dolazi do pobune kozaka protiv poljske vlasti na čelu sa Bogdan Hmeljnickim koji formira hetmanat (slobodno rečeno, vojnu vladu). Tada se i prvi put javlja pojam Ukrajina, jer tako su kozaci zvali svoju državu (Rusi i Poljaci su ih zvali Malorusima). U suštini, ovo ime znači ono što i mislite da znači: krajinske regije jednog šireg etnosa. Bilo kako bilo, kozaci se stavljaju pod nominalnu vlast Rusije, ali će u narednih sto godina voditi ogorčenu borbu i protiv Moskve i protiv Varšave kako bi ostali nezavisni (ili barem autonomni). U jednom trenutku Rusija i Poljska dele zemlju na pola.

Sredinom 18. veka Rusija potpuno pripaja Ukrajinu sebi, izuzev samog zapada, Galicije, koji je pripao Austriji. Stvari su ostale praktično nepromenjene do Prvog svetskog rata, na kraju koga u Rusiji dolazi do revolucije. Rusija postaje sovjetska republika, a u Ukrajini dolazi do haosa, sa mnoštvom različitih vlada, između ostalog anarhističke Slobodne teritorije, Ukrajinske Narodne Republike i Zapadno-ukrajinske Narodne Republike. Ova potonja biva pregažena od Poljaka, a u ostatku ukrajinskih zemalja nastaje nezavisna i suverena Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika. 1922. godine ona postaje deo SSSR-a.

Tridesete godine XX veka obeležila je veštački stvorena glad od strane Staljina, potmognuta lokalnim komunistima, koja je pomorila između pet i sedam miliona Ukrajinaca, i koja je izrazito važna za ukrajinski identitet (slično kao što je Jevrejima bitan holokaust). Žito im je nasilno oduzimano i potom se izvozilo kako bi se punio budžet tvrdom valutom i plaćala industrijalizacija. Zbog toga su Ukrajinci Nemce dočekali kao oslobodioce (iako sam zapad zemlje nije bio pogođen ovom glađu jer je sve do 1939. godine bio deo Poljske). Takvo osećanje naravno nije dugo trajalo, ali kod onih na zapadu je bilo dominantno. Mnogi od njih su bili u SS-u, a među Jevrejima u getoima i logorima rečenica "dolaze Ukrajinci" bila je najgora stvar koja se može čuti.

Nakon rata Ukrajina je ponovo inkorporirana u Sovjetski Savez, sve do 1991. godine kada je ponovo postala nezavisna, ovoga puta bez socijalističkog prefiksa.

ETNIČKA I VERSKA PODELA

Verovatno bi bilo ispravno reći da su temelji ukrajinske posebnosti u odnosu na Ruse udareni tokom litvansko-poljske vlade, ali je prvi sprat kuće sagrađen tokom kozačkog hetmanata.

Nosioci ukrajinskog nacionalizma su na zapadu, među unijatima koji imaju pravoslavne obrede ali priznaju vrhovnu vlast rimskog pape. Ne postoje dakle pravi rimokatolici među Ukrajincima već tzv. grkokatolici koji su podlegli pritiscima Austrijanaca i Poljaka. Među njima treba razlikovati Rusine i daleko brojnije Ukrajince. Ovi potonji kao svoj centar vide Lavov, a u celoj zemlji ih ima oko četiri miliona, odnosno oko osam odsto.

Od ostalog stanovništva koje sebe smatra Ukrajincima (premda ne i nužno nacionalistima) postoje sledbenici Ukrajinske Pravoslavne Crkve koja je deo Moskovske patrijaršije i koja je ujedno i jedina priznata pravoslavna crkva. Ima ih oko devet miliona. Skoro dvostruko više ima sledbenika kanonski nepriznate Kijevske patrijaršije nastala 1995. godine, kojih je 17 miliona i mahom su u središnjem i zapadnom delu zemlje. Treća pravoslavna crkva je Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva, takođe nepriznata, koja broji oko četiri miliona vernika.

Ipak, kao što možete da vidite, ogromna većina (77.5 odsto) sebe smatra Ukrajincima, ali ne nužno i rusofobima. Procenat onih koji ne vidi suprotnost u ova dva identiteta je međutim teško utvrditi.

Što se tiče onih koji se deklarišu kao Rusi, a ima ih devet miliona (17 odsto), svi su pod Moskovskom patrijaršijom. Na Krimu su Rusi većina, Ukrajinaca ima 25 odsto a muslimanskih Tatara 12.

JEZIČKA PODELA

Iako Ukrajinci čine preko 77 odsto ukupne populacije zemlje, kao maternji jezik ukrajinski navodi 62 odsto, sa najvećom koncentracijom na zapadu i u centralnim krajevima. 35 odsto navodi ruski kao maternji, mahom na istoku i jugu.

Međutim, bez obzira na to, ankete pokazuju da ruski kod kuće priča između 43 i 46 odsto ljudi, što znači da je u ravni sa ukrajinskim. Iako nije službeni jezik, nešto što lideri sa zapada zemlje ne žele da dozvole, ruski je opštezastupljen.

Primera radi, 60 odsto pesama na radio stanicama je na ruskom jeziku, a samo 3,4 odsto na ukrajinskom. Preko 60 odsto štampanih medija je na ruskom, 83 odsto magazina i 87 odsto knjiga, takođe je na ruskom. Samo 28 odsto TV programa je na ukrajinskom jeziku, čak i na državnim kanalima. Najposećeniji internet sajtovi su listom na ruskom. Na ovom jeziku se gotovo isključivo obavlja i poslovna komunikacija.

Što se tiče Kijeva, on je uglavnom podeljen po pola, u smislu da se oba jezika paralelno koriste bez problema.

POLITIČKA I EKONOMSKA PODELA

Na referendumu o nezavisnosti 1991. godine 92,3 odsto ljudi je podržalo otcepljenje od Sovjetskog Saveza. 80 odsto istočne Ukrajine je glasalo za nezavisnost. Čak je i Krim sa 54 odsto glasao za.

Veliko je pitanje kako bi svi oni glasali danas, ali što se tiče unutrašnje politike postoji podela koja prati etničku, versku i jezičku liniju.

Istočno od Dnjepra su uglavnom regioni koji pružaju podršku pro-ruskim strankama, dok su zapadno od te linije oni koji podržavaju suprotni put. Viktor Janukovič je 2010. godine pobedio zahvaljujući glasovima na istoku. Podela je neverovatna i gotovo pravilna, kao što možete da vidite na karti ispod.

Međutim, varate se ako mislite da je zapad Ukrajine koji se graniči sa Evropskom unijom bogat, a istok koji se naslanja na Rusiju siromašan, pošto je situacija upravo obrnuta. Donski industrijski basen (Donbas), koji je jedan od najvećih na svetu, smešten je na istoku zemlje, a za vreme SSSR-a bio je centar vojne industrije, metalurgije i mašinogradnje.

Ukrajina je najveća strogo evropska zemlja, i prva u svetu po količini obradivih oranica visokog kvaliteta (Hitler je nije slučajno video kao novi "životni prostor" na kome će naseliti Nemce). Ima ih više i od Rusije i od Amerike. Uprkos svemu tome, Ukrajinci žive gore nego mi a privatizacija je bila gora čak i od naše.

Za kraj, nije zgoreg reći i da, premda se mi obično hvalimo da smo od velike geostrateške važnosti i na vetrometini, nismo ni približno toliko bitni kao zemlja kojom smo se danas bavili. Ukrajina je srce srca Evroazije.

(V. V.)