DA LI STE ZNALI? Ideja evropske unije stara je 600 godina (FOTO)

Šta je Evropa? Gde je Evropa? Ko su Evropljani? Ova pitanja, na koja je danas manje ili više jednostavno odgovoriti, nisu ni približno našim precima bila tako očita kao nama. Evropa je najmanji kontinent na svetu (mnogi smatraju da je samo azijsko poluostrvo), i ujedno i najpodeljeniji.

Krcat raznim nacijama, koje govore različitim jezicima, teško je bilo tada (a mnogima je teško i sada, kada se malo zadube u ovo pitanje) videti neku zajedničku crtu koja bi mogla biti steg oko koga se valja okupiti. Hrišćanstvo, kao dominantna i jedina religija, nije ni približno eliti bilo dovoljno dobro i važno da bi se odrekli privilegija zbog opšteg dobra.

Zato je zanimljivo što je jedan anonimni španski monah, nastavljač slavnog letopisa Isidora de Beha, bio prvi koji je ispisao reč Evropljani u istoriji pismenosti; on je oduševljeno nekoliko puta ispisao ovu reč 732. godine posle bitke kod Poatjea, opisujući pobedu ujedinjenih evropskih snaga nad islamskom vojskom koja je nadirala iz pravca Pirinejskog poluostrva, koje je već pregazila.

Ipak, to je bio bljesak bez efekta. Najobičnije spisanije jednog politički nebitnog činioca.

Da evropske nacije treba da se ujedine mirnim putem kako bi se uspešno suprotstavili zajedničkom neprijatelju prvi je predložio jedan Sloven, nakon što je Carigrad pao pod turskim naletom. U pitanju je bio češki kralj Jirži Podjebradski, u našoj literaturi poznat i kao Đorđe Pođebrad, znameniti lider husita - protestantskog pokreta koji je tražio reformaciju Rimokatoličke crkve - koji je na ovo Evropljane pozvao još daleke 1464. godine. Ipak, nema nikakvog dokaza da je on Evropu video kao nešto više od puke geografske odrednice na kojoj žive hrišćanske nacije.

Nakon pada Rimskog carstva, prva imperija koja je pod svoju kapu stavila dobar deo Evrope bilo je Sveto rimsko carstvo koje je uspostavio Karlo Veliki. Vizantija, nastavljač tradicije Rima na istoku, do tada je već izgubila najveći deo evropskih poseda i njene glavne teritorije ležale su u Aziji i Africi. Premda se smatra da je federalna organizacija Svetog rimskog carstva snažno uticala na strukturne ideje koje danas važe u Evropskoj uniji, u njemu nikada nije bila artikulirana ideja evropskog jedinstva kao takvog.

1693. godine engleski političar, preduzetnik i filozof Vilijam Pen, zgrožen ratnim razaranjem Evrope, predložio je stvaranje evropskog parlamenta, kako bi se sprečilo vođenje ratova među narodima Starog kontinenta u budućnosti. On nije, međutim, objasnio kako bi taj parlament trebalo da izgleda, niti kako bi se uklopio u političku realnost Evrope tog vremena.

Nekoliko decenija kasnije, 1728. godine, opat Šarl de Sen-Pjer predložio je stvaranje lige 18 suverenih evropskih nacija, sa zajedničkom riznicom, bez granica i ekonomskom unijom. Ovo je prva artikulacija ove ideje u modernoj istoriji. Posle američkog rata za nezavisnost ideja Sjedinjenih Evropskih Država propagirana je od strane našeg poljskog prijatelja Tadeuša Košćuška i njegovog sunarodnika Vojceha Jastšembovskog, kao i markiza de Lafajeta, a veruje se i da je Kantov predlog za uspostavljanje "kongresa večnog mira" imao veze sa tim.

Onda je došao Napoleon. "Kad bi Evropa bila podeljena na nacije koje su slobodno formirane i slobodne iznutra, mir među državama bi bio mnogo lakše ostvariv. Sjedinjene države Evrope bi tako postale moguće", rekao je francuski, ali u gotovo svakom smislu evropski, imperator Bonaparta.

Kao što vidimo nije bio usamljen. Francuski socijalisti Sen-Simon i Augustin Tijeri su nekoliko godina kasnije pisali o potrebi stvaranja evropske parlamentarne federacije. Nemci su se suštinski uhvatili ove ideje kada su 1815. godine desetine njihovih državica formirale Nemačku konfederaciju, sa carinskom unijom, a neki veruju da je ovo postao model koji slede i tvorci savremene Evropske unije.

Đuzepe Macini je 1843. godine pozvao na formiranje federacije evropskih republika, nakon čega je isto uradio i glasoviti francuski pisac Viktor Igo. Igo je tokom Međunarodnog mirovnog kongresa u Parizu predložio kreaciju vrhovnog, suverenog senata koji bi Evropi bio ono što je parlament Engleskoj, i dodao: "Doći će dan kada će sve nacije na našem kontinentu biti deo evropskog bratstva. Doći će dan kada ćemo imati Sjedinjene Američke Države i Sjedinjene Evropske Države koje će se gledati licem u lice i pružati ruke jedna drugoj preko mora". Ismejan je i izbačen iz sale, ali se ovoj ideji vratio 1851. kada je na svom imanju na ostrvu Gernzi zasadio drvo, rekavši da kada drvo bude sazrelo i njegova ideja će se ostvariti. Ovo drvo i dalje postoji i raste.

1867. godine Iga su podržali Đuzepe Garibaldi i Džon Stjuart Mil na kongresu Lige za mir i slobodu u Ženevi, gde je anarhista Mihail Bakunjin rekao: "Da bismo obezbedili trijumf slobode, pravde i mira u međunarodnim odnosima unutar Evrope, i da bismo otklonili svaku mogućnost građanskog rata među narodima koji su deo evropske porodice, postoji samo jedan put: uspostavljanje Sjedinjenih Evropskih Država". Četiri će godine kasnije i Narodna skupština Republike Francuske pozvati na njeno formiranje.

Nakon katastrofalnih razaranja Prvog svetskog rata, pojedini evropski mislioci su vaskrsnuli ovu ideju. Austrijski grof Rihard Kudenhov-Kalergi je osnovao Pan-evropski pokret ali je cilj bio ograničen: trebalo je da se stvori hrišćanska, i u još užem smislu rimokatolička ujedinjena Evropa. Suprotno tome, Trocki je razvio drugačiji barjak sa sloganom "Za Sovjetske Sjedinjene Evropske Države".

Poljski državnik Jožef Pilsudski pozvao je na Sjedinjene države centralne Evrope. U Britaniji je formirana grupa pod nazivom "Federalna unija" koja je stremila istom. Aristid Brijan, francuski predsednik vlade, u svom govoru pred skupštinom Lige Naroda 1930. predložio je formiranje evropske federacije koja bi se bazirala na solidarnosti u cilju ekonomskog prosperiteta i političke i društvene kooperacije. Priložio je i dokument, "Memorandum o organizaciji sistema Evropske federalne unije".

Mnogi ekonomisti poput Kejnsa su ovo podržali, ali i znameniti političari kao na primer mađarski premijer Pal Teleki koji je predvideo potpuni poraz nacističke Nemačke i haos koji će iz rata nastati. On je bio uveren da nema budućnosti za male evropske narode ako budu nastavili da vode svoje izolovane nacionalne živote, i da moraju da se drže zajedno. Zbog toga je pozvao američke prijatelje da pomognu Evropi da se ujedini. Odgovor nikada nije dobio. Ubio se dok su Nemci preko Mađarske napadali Jugoslaviju.

Nova ideja je došla od Joakima fon Ribentropa, Hitlerovog ministra spoljnih poslova, 1943. godine, kada je razvio koncept Evropske konfederacije sa jednom valutom, centralnom bankom u Berlinu, regionalističkim principom i ekonomskim i trgovinskim sporazumima. Sledeće evropske nacije je trebalo da budu u toj tvorevini: Nemačka, Italija, Francuska, Danska, Norveška, Finska, Slovačka, Mađarska, Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Srbija, Grčka i Španija. Hitler je odbio plan, jer nije želeo da u budućoj Evropi na bilo koji način ograniči moć Nemačke.

Vredi pomenuti i da su tokom rata zatočeni italijanski slobodarski mislioci Altijero Spineli i Ernesto Rosi u logorima pisali manifeste o slobodnoj i ujedinjenoj Evropi i krijumčarili ih napolje, a čim su ih fašisti pustili na slobodu tajno su u Milanu osnovali Pokret evropskog federalizma. Na ovom osnivačkom sastanku su napisali: "Ako posleratni poredak bude dozvolio svakoj državi da zadrži svoj puni nacionalni suverenitet, osnova za Treći svetski rat će i dalje postojati čak i nakon sloma nacističkog pokušaja da uspostave dominaciju germanske rase".

S obzirom da je prva prethodnica Evropske unije nastala nekoliko godina posle rata u vidu Evropske zajednice za ugalj i čelik, završićemo ovaj tekst o istoriji ideje ujedinjenog Starog kontinenta rečima glavnog arhitekte trenutnog projekta kome danas kao država stremimo (čitaj: Evropske unije) Žana Monea, koje je on izrekao 1943. godine: "Neće biti mira u Evropi ako se države budu obnavljale na bazi nacionalnog suvereniteta. Zemlje Evrope su isuviše male da bi svojim narodima mogle da garantuju prosperitet i društveni razvoj. Evropske države se moraju konstituisati u federaciju".

(V. V.)