Istorija Srbije bi bila drugačija da je on nasledio Aleksandra Obrenovića! (FOTO)

Nikada nije zahvalno izvlačiti paralele, ali podeljena Srbija nije nikakva novina, a pritajeni sukob između domicilnog moravskog stanovništa i "došljaka" iz Crne Gore postojao je i pre sto i više godina i poprimao je nasilne metode koje su sada, nadamo se, ostale iza nas. Priča pred vama to najbolje ilustruje.

Preporučujemo

Srbiji se, generalno, nije svidela ženidba kralja Aleksandra Obrenovića sa Dragom Mašin. Draga je bila udovica, Draga je imala problematičnu prošlost, Draga je bila tip žene koja je tražila uhlebljenje kroz dobru udaju, a postojala je i glasina da je telo prodavala za novac. Pre i posle svega, Draga je bila nerotkinja.

Ipak, uprkos svemu tome, reći da je većina Srba podržavala Majski prevrat i ubistvo monarha i njegove supruge prilično je nategnuto. Istina, Srbi jesu prihvatili čoveka koji je seo na tron umesto njega, Petra I Karađorđevića, i on se jeste pokazao kao narodniji vladar o svog mučki ubijenog prethodnika, ali to je nešto što niko nije mogao znati tog proleća 1903. godine. Pre će biti da je narod prihvatio svršen čin i odlučio da pokuša da izvuče najbolje iz svega. Pouku? O njoj nećemo. Nismo nikada, pa nema svrhe ni sada počinjati.

Ono što, međutim, malo ljudi zna, je to da je kralj Aleksandar imao plan B, za slučaj da za sobom ne ostavi muškog (ili bilo kakvog drugog) potomka koji će naslediti presto kada njega više ne bude. Plan B nije imao nikakve veze sa suparničkom dinastijom Karađorđevića, već je naslednika tražio južno, u Crnoj Gori koja je u to vreme sebe smatrala "srpskom Spartom" ili u najgorem slučaju "srpskom Pruskom".

Ova malena junačka knjaževina na vlasti je imala dinastiju Petrović-Njegoš, sa knjazom Nikolom I kao suverenom (od 1910. godine kraljem). Knjaz Nikola imao je tri sina: najstariji princ Danilo je bio prestolonaslednik, srednji princ Mirko je bio veliki vojvoda od Grahova i Zete, a najmlađi Petar veliki vojvoda Zahumlja.

Srednji sin, princ Mirko, trebalo je - po dogovoru kralja Aleksandra i knjaza Nikole - da sedne na upražnjeni srpski tron, za slučaj da se ispostavi da kraljica Draga nije sposobna da Srbima podari kraljevića. Mirko je, prema tome, trebalo da bude osoba koja će ispuniti zavet svoga oca koji je tridesetak godina ranije osnovao Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko.

Ove planove omeo je Majski prevrat i praktično potpuno promenio tok istorije.

Pričati o tome šta bi bilo kad bi bilo nikada nije zahvalno, nije naučno i ne može bilo čime biti utemeljeno. A opet, ne postoji ništa što ljudi vole više od debate na tu temu. Ni mi joj ne možemo odoleti. Pa, da počnemo.

Za početak, da je princ Mirko Petrović-Njegoš kojim slučajem postao kralj, dve srpske države bi bile ujedinjene istom dinastijom i verovatno bi posle smrti knjaza Nikole I bile spojene u istu državu (a možda i za vreme njegovog života, uz njegovu abdikaciju sa trona u korist sina Danila), sa tim što bi starija grana nastavila u izvesnoj meri samoupravno da vlada Knjaževinom Crnom Gorom u okviru Kraljevine Srbije. Time bi bila ispoštovana i posebnost crnogorskog identiteta u okviru srpskog, ali i Moravska Srbija kao centar okupljanja nacije.

Premda ne možemo sa sigurnošću da kažemo da do Sarajevskog atentata ne bi došlo, do Prvog svetskog rata svakako bi. Postoji još nešto što je sigurno: Petrovići-Njegoši nikada ne bi napravili Jugoslaviju već bi jednostavno posle pobede u ratu proširila posede već postojećeg kraljevstva na one delove koji su i Karađorđevićima nuđeni od 1915. do 1918. godine (prikazano na slici ispod).

Možda bi u međuratnom periodu došlo i do razmene stanovništa između Srbije i Hrvatske, kao što je došlo između Grčke i Turske, pošto bi dobar deo Srba ostao u Hrvatskoj a dobar deo Hrvata u Srbiji (sudeći prema karti iznad).

Bez Jugoslavije, a uzimajući kao pretpostavku da bi Veliki rat svejedno počeo oko 1914, čak i sa usponom Hitlera, nacizma i nemačkog ekspanzionizma, Srbi bi bili pošteđeni pola miliona civilnih žrtava tokom NDH u Drugom svetskom ratu jer do eksplozije akumuliranog besa hrvatskih nacionalista ne bi imalo na osnovu čega da dođe. Hrvati bi imali svoju državu (istina ne u granicama koje su njihovi ekstremisti želeli), a ustaše ne bi ni nastale.

Posle Drugog svetskog rata, opet pod pretpostavkom da bi tekao onako kako je i tekao (jer je teško zamisliti da bi Kraljevina Srbija pod dinastijom Petrović-Njegoš bila neutralna u tom sukobu; a opet, ko zna...), Srbija bi bila obnovljena u granicama u kojima je bila i pre rata, ili bi bila dodatno proširena na račun Hrvatske. Neka nam izvine naši hrvatski čitaoci zato što ih u svakoj opciji stavljamo na Hitlerovu stranu; mali narodi poput podeljenih jugoslovenskih se uvek vode istorijskim determinacijama u spoljnoj politici, determinacijama koje je jako teško promeniti, a Hrvatska je zbog istorije i položaja usmerena ka Beču i Berlinu. I Srbija je ušla u savez sa Britancima i Francuzima kada je Austro-Ugarska od nje htela da stvori svoju koloniju, ne morališući svojim saveznicima zbog toga što su u tom trenutku pola sveta držali u kolonijalnom položaju. Spoljna politika ne poznaje moral, već interes.

Bilo kako bilo, jugoslovenski komunisti ne bi imali šanse da se dočepaju vlasti (pre svega, ne bi bili jugoslovenski), a današnja karta Balkana bila potpuno drugačije od ove koja je trenutno na snazi. Kraljevina Srbija bi se razvila u ustavnu parlamentarnu monarhiju, a u nju bi se, kao u državu na granici sa sovjetskim blokom, posebno ulagalo, kao što je to činjeno sa Zapadnom Nemačkom. Opet, ovo poslednje možda je samo san. Možda bi nas, u datim granicama, okupirao Sovjetski Savez i jednostavno, kao što je to uradio u Poljskoj, Bugarskoj i Rumuniji, instalirao svoje ljude na rukovodeće položaje, ne obazirući se na to što nemaju podršku naroda.

Treba naglasiti da je knjaz Nikola I bio verovatno najmudriji srpski političar XX stoleća. Svoje ćerke je udao za najbitnije evropske monarhe: princeza Zorka je pošla za Petra Karađorđevića pre nego što je seo na presto, Jelena je postala kraljica Italije, Milica i Anastasija velike kneginje Rusije, a Ana se udala za kneza Francisa Jozefa od Batenberga. Ksenija se nikada nije udavala. Nikola je bio jedini stranac uz znamenitog vojvodu Velingtona koji je postao feldmaršal carske ruske vojske. Sretao se sa turskim sultanom Abdulom Hamidom II, ruskim carem Nikolajem II i britanskom kraljicom Viktorijom.

Nesuđeni se kralj Srbije, Mirko Petrović-Njegoš, godinu dana pre Majskog prevrata oženio Natalijom Konstantinović a godinu dana docnije dobio sina Šćepana (umro 1908), zatim Stanislava (umro takođe 1908), Mihaila, Pavla (umro 1933) i Emanuela (umro 1928). Mirko je pokazao nesebičnost i činjenicu da ne žali mnogo za srpskim tronom, pošto je 1911. godine postao član Crne Ruke, organizacije stvorene da bi ostvarila srpsko ujedinjenje i koja je stajala iza Majskog prevrata, sa željom da postane njen predvodnik.

Razveo se od svoje žene 1917. godine i odselio u Beč gde 1918. umro mlad, u 38. godini života. Tamo je i sahranjen. Njegov sin Mihailo je nakon abdikacije princa prestolonaslednika Danila postao glava kuće Petrović-Njegoš.

Na koncu, ovo je istorijski gledano verovatno bila još jedna velika propuštena šansa, autogol ako hoćete, nešto u čemu smo kao narod jako dobri.

(L. Š.)