DVADESET GODINA BEZ BUKOVSKOG: Ženskaroš, skitnica i najbolji drug Šona Pena (VIDEO)

Dvadeset godina od smrti jednog od najvećih književnih boema, "bludnog sina američke književnosti" Čarlsa Bukovskog, 9. marta biće obeleženo u Omladinskom Centru CK13.

Preporučujemo

Udruženje "Šmiranti" iz Novog Sada u "Večeri  Čarlsa Bukovskog" pored uzbudljivog putešestvija turbulentnim životnim putem ovog književnika prikazaće zainteresovanima čuveni dokumentarni film "Bukovski" (1973) Tejlora Hakforda, oskarovca koji je ovim filmom započeo svoju uspešnu karijeru, kao i legendarno igrano ostvarenje "Barska mušica" ('87) za koji je scenario napisao sam književnik, a koje možda najbolje opisuje njegov čuveni citat:

- Pisanje je izgledalo kao prevara. Radio sam vrlo malo. Piće je bilo Bog. U Filadelfiji sam kucao na vrata bara već u 6 ujutro… Izbacivali su me iz jedne sobe za drugom zbog neplaćanja kirije i dovođenja žena kasno u noć. U 35-oj, piće i žene su me konačno sredili. Završio sam u odeljenju za beskućnike lokalne bolnice, bacajući krv iz usta i guzice, skroz raspadnut, gotov… Izašao sam 900 godina stariji. Našao neki posao i nabavio pisaću mašinu. Počeo da pišem pesme.

Bukovski je rođen kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj. Otac mu je bio nemački vojnik, a majka Nemica - Katarina Fet.

Godine 1922. porodica se seli u Los Anđeles, gde u uslovima ekonomske depresije Bukovski odrasta.

Najveći uticaj na njegov život imaće nasilničko ponašanje njegovog oca, koji ga je maltretirao od malena pod izgovorom nezadovoljstva time što često ostaje bez posla (ovom periodu godinama kasnije Bukovski posvećuje čuveni roman "Ham on Rye").

Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao izopšteni i odbačeni osobenjak.

Tražeći beg od surove stvarnosti Bukovski utehu pronalazi u alkoholu, ali i knjigama. Tako je kao srednjoškolac već pričitao sva dela po prirodi bliskog depresivnog Ernesta Hemingveja, ali i Karsona MekKulersa, Sinklera Luisa i D. H. Lorensa.

Nakon mature, odlučan u želji da postane pisac upisuje gradski koledž u Los Anđelesu pohađajući uzgred kurseve novinarstva i književnosti.

No, kako mu istrajnost nije bila jača strana ubrzo napušta koledž, a onda nakon jedne u nizu svađa sa ocem odlazi i od kuće. Razlog je bio više nego prozaičan. Naime, 1941. godine, pošto je pročitao jednu od njegovih priča, otac ga doslovno izbacuje iz kuće.

Pošto kao pacifista odbija da pristupi vojci, u ratnim godinama ovaj melanholik po prirodi živi gotovo kao beskućnik. Uglavnom stopirajući obilazi Ameriku, preživljavajući isključivo zahvaljujući sezonskim poslovima.

Baš u to vreme časopis "Stori" objavljuje njegovu priču "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip", da bi koju godinu kasnije upoznao desetak godina stariju Dženet Koneli Bejker,takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju.

Bila je to jedna od onih tipičnih književnih turbulentnih ljubavi. Umesto da ga inspiriše na stvaranje, ova veza ga čini još ranjivijim, te u tom periodu skoro da prestaje da piše.

Imao je običaj da često menja žene.

- Ja ih zovem mašine za pritužbe. Nikada im nije sve potaman kad su s momkom. Žene su toliko osetljive, da misle da su posebne. To je njihov problem - rekao je svojevremeno Bukovski svom prijatelju glumcu Šonu Penu.

Sve više ogrezao u alkoholu, Bukobski radi slabo plaćene uglavnom uslužne poslove, a privremeno se zapošljava i u pošti. Godine 1955. hospitalizuju ga zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti.

Nakon što se vratio poeziji, ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa "Arlekin". Brak je, međutim, potrajao svega dve godine, a Bukovski sve vreme radi kao novinar u "Arlekinu" da bi se ubrzo ponovo vratio na mesto poštanskog službenika (što će opisati u romanu "Post Office").

Šezdesete su, čini se, bile godine ovog neobičnog boema. Redovno objavljuje svoje pesme u malim "andergraund" časopisima. Svoju prvu zbirku pesama "Flower, Fist and Bastial Wail" Bukovski objavljuje 1959. godine, da bi već naredne upoznao vlasnika nezavisne izdavačke kuće "Outsider" Džona Veba.

Godine 1963. dobija nagradu "Outsider of the Year", a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu "Chicago Literary Times". Upoznaje Frensis Smit sa kojom će, shodno svojoj nestalnoj prirodi provesti svega nekoliko godina, s jednom razlikom - u ovoj vezi dobio je ćerku Marinu.

Tri godine kasnije izlazi njegova prva zbirka priča " All Assholes in the World and Mine", a potom i zbirke pesama "At Terror Street and the Agony Way" (1968) i "The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill" (1969). Istovremeno potpisuje i neke od najboljih kolumni pod nazivom "The Notes of the Dirty Old Man" u časopisima "Open City" i " Los Angeles Free Press" koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva.

Početak sedamdesetih obeležava njegov "rastanak" sa poštanskim poslom kako bi se u potpunosti posvetio književnom radu. U ovo vreme stiče reputaciju andergraund književnika vulgarnog izraza i buntovnog stava.

Krajem 70-ih, njegov život poprima sasvim drugačiji tok. Upoznaje 25 godina mlađu Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane, s kojom se venčao '85.

Njegov život izgleda otprilike ovako: Dane provodi u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom, vozi crni BMW, sluša klasičnu muziku okružen mnoštvom mačaka, i sve više piše. U San Pedro često kod njega svraćaju jedan od najvećih buntovnika sa velikog platna - Šon Pen, kontroverzni Irci iz sastava "U2", koji mu čak posvećuju pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu.

U ovo vreme je nastao i njegov scenario za čuveni (autobiografski) film "Barska mušica"("Bar Fly") u kojem su maestralno uloge odigrali Miki Rurk i Fej Danavej.

Poslednju knjigu (za života) objavljuje '92. Reč je o zbirci pesama "The Last Night of the Earth Poems".

Bukovski je umro 9. marta 1994. od leukemije. Sahranjen je blizu doma u San Pedru, u memorijalnom parku "Grean Hills".

(K.V.)