Evo zašto je Hitlerov "Majn Kampf" čisto zlo! Znate li šta u njemu piše? (FOTO)

To što u godini u kojoj Srbija i ostali jugoslovenski narodi obeležavaju Principov slobodarski hitac u Sarajevu - kao i početak Prvog svetskog rata koji će zauvek promeniti političku kartu Evrope - među mladim Srbima vlada jagma za autobiografskim manifestom Adolfa Hitlera krajnje je tragikomično.

Napokon, upravo su taj hitac i početak agresije dve moćne germanske imperije na naše maleno kraljevstvo pokrenuli budućeg nemačkog firera iz stanja učmalosti i bacilo ga u vrtlog svetske politike. I to po njegovom priznanju, koje iznosi gotovo na samom početku "Majn Kampfa".

Preporučujemo

"Moja borba" napisana je u zatvoru Landsberg, u kome je Hitler ležao zbog veleizdaje nakon neuspelog Pivničkog puča u Minhenu 1923. godine; Hitler je nije pisao lično, već ju je diktirao Rudolfu Hesu i Emilu Morisu koji su takođe bili osuđeni zbog iste stvari*. (Novija istraživanja ovo osporavaju, te ima istoričara koji tvrde da ju je zapravo Hitler lično kucao na pisaćoj mašini.) Napisana je u stilu agitpropa, kao politički pamflet, i služila je kao osnova političkog programa Nacional-socijalističke nemačke radničke partije (NSDAP). Svako ko ju je čitao hladne glave posvedočiće vam da je napisana loše, da u njoj vladaju sistemski haos i nered, da je prava jedna zbrka.

Prvobitno je izdata u dva dela, koja su kasnije štampana jedinstveno. Upravnik Landsberga je u to vreme zabeležio da se Adolf Hitler nadao da će ga knjiga spasiti bankrotstva, što se kasnije i obistinilo. I ne samo to, knjiga ga je pretvorila u milionera, a do kraja Drugog svetskog rata bila je štampana u 12 miliona primeraka. Čak se i delila tek venčanim parovima. Adolf je planirao da je nazove "Četiri i po godine borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka", ali je njegov izdavač predložio kraći naslov po kome je knjiga danas i poznata.

Premda danas nije u svim zemljama zabranjena, čak ni u Nemačkoj, pošto Bavarska poseduje do sledeće godine autorska prava na nju vrlo ju je teško legalno štampati, zbog čega je dobila oreol mističnog i misterioznog dela. Najslađe je zabranjeno voće, zar ne?

Šta međutim u njoj piše, koja su stanovišta u njoj iznesena, šta je čini kontroverznom? Pokušaćemo da budemo što je moguće kraći, ali za početak recimo toliko da je Hitler zamislio "Majn Kampf" kao narodsku nacionalističku alternativu ne samo marksizmu i socijal-demokratiji, već i parlamentarnoj demokratiji, monarhiji i crkvi.

OSNOVNE POLITIČKE IDEJE

Ključna teza "Majn Kampfa" je jednostavna, pisao je Vinston Čerčil. Čovek je borbena životinja; stoga je nacija, kao zajednica boraca, borbena jedinica. Svaki živi organizam koji prestane da se bori osuđen je na odumiranje. Takva je sudbina i svake države ili rase koja prestane da se bori. Međutim, borbena sposobnost rase zavisi od njene čistoće, zbog čega se ona mora očistiti od spoljnih elemenata. Pacifizam je smrtni greh.

Prva dužnost svake države jeste da nacionalizuje svoje mase. Inteligencija pojedinca nije od najveće važnosti; volja i odlučnost su primarni kvaliteti. Individua koja je rođena da zapoveda vrednija je od bezbrojnih hiljada potčinjenih ljudi. Aristokratski princip je razuman, intelektualizam je nepoželjan. Konačni cilj obrazovanja je proizvodnja Nemca koji uz minimalnu dodatnu obuku može biti pretvoren u vojnika.

Samo surova snaga može osigurati opstanak rase, zbog čega je neophodno uspostavljanje militarističkog ustrojstva društva. Rasa mora da se bori, jer u suprotnom trune i nestaje. Da je nemačka rasa bila ujedinjena na vreme već bi bila gospodarica zemaljske kugle. Novi Rajh mora u sebi da ujedini sve razbacane nemačke elemente po Evropi. Rasa koja je pretrpela poraz može biti spasena samo ako obnovi svoje samopouzdanje. Vojska mora biti naučena da veruje u svoju nepobedivost. Da bi se nemačka nacija obnovila, ona mora biti uverena da je obnova slobode silom oružja moguća.

Najveći istorijski prevrati i prekreti bili bi nezamislivi da nije bilo pokretačke snage fanatičkih i histeričnih osećanja. Ništa se ne može postići pomoću buržoaskih vrlina kao što su red i mir. Pošto se svet sada (odnosno 1920-ih) kreće ka jednom takvom prevratu, nova nemačka država se mora postarati da bude spremna za poslednji i konačni obračun. Spoljna politika zato može biti beskrupulozna, a zadatak diplomatije nije da dozvoli da nacija herojski potone već da joj obezbedi prosperitet i opstanak. Ona ne sme biti vođena sentimentima.

Engleska i Italija su jedini mogući saveznici Nemačke, a nijedna država neće ući u savez sa zemljom koja je kukavički pacifistička. Ako se Nemačka ne bude brinula o sebi, niko se neće brinuti o njoj. Izgubljene pokrajine se mogu vratiti samo silom oružja. Ne sme se ponoviti greška vođenja rata protiv svih odjednom, već se mora izabrati najopasniji protivnik na koga treba udariti svom silom. Svet će prestati da bude anti-nemački nastrojen kada Nemačka ponovo postane jednaka sa drugim zemljama i povrati svoje mesto pod suncem.

Ono što Nemačkoj treba jeste proširenje svoje teritorije u Evropi, zbog čega je predratna kolonijalna politika bila greška koju ne treba ponavljati. Širiti se treba prema Rusiji i posebno prema baltičkim državama, od kojih treba oteti plodna prostranstva na kojima će se naseliti Nemci. To je bio Hitlerov "lebensraum", odnosno životni prostor. Nikakva saradnja sa Rusijom ne sme biti tolerisana. Voditi rat zajedno sa Rusijom protiv Zapada bi bio zločin, jer je cilj Sovjeta trijumf internacionalnog jevrejstva.

Prethodnih šest pasusa sumiraju osnovne teze "Majn Kampfa" onako kako ih je video Vinston Čerčil, i iznesene su taksativno, baš onako kako ih je izneo i budući kormilar ratnog broda britanske države, koji je, nakon što je knjigu pročitao, odmah počeo javnost svoje zemlje da upozorava na opasnost koja preti svetu. Mi ćemo još dodati i da Hitler u knjizi iznosi ideju (koja nije njegova) da su germanski narodi superiorni u odnosu na sve ostale, posebno u odnosu na Jevreje i Slovene, ali i u odnosu na romanske nacije. Sloveni su bezumna masa koja nije sposobna da vlada sobom i sve što su ikada uradili, uradili su zahvaljujući germanskom elementu u toj masi.

ANTISEMITIZAM

"Počeh polako da ih mrzim... Od slabašnog građanina sveta postadoh fanatični antisemita... Tako ja danas verujem da postupam u smislu svemogućeg Tvorca: Time što se branim od Jevrejina, borim se za delo Gospoda." Tim rečima Hitler završava drugo poglavlje knjige, pod naslovom "Bečke godine učenja i mučenja".

Oni, Jevreji, što se Hitlera tiče, su bili krivi za sve. Odakle da počnemo sa spiskom njihovih krivica? Krenimo od najbitnije stvari. Internacionalno jevrejstvo je sila koja je posvećena globalnoj zaveri čiji je krajnji cilj svetska dominacija i porobljavanje svih ljudi. Oni su bili odgovorni za boljševičku revoluciju u Rusiji, oni su bili tvorci američkog kapitalističkog sistema, oni su vladali Londonom i Parizom, oni su bili podvodači prostitutki, oni su uništavali nemačku kulturu i umetnost...

"Na jednog Getea priroda uvek još i do deset hiljada takvih šmiranata lako proturi svetu pod kožu, koji onda kao nosioci bacila najgore vrste truju duše", piše on o delatnosti Jevreja u bečkoj štampi, umetnosti, književnosti i pozorištu.

Za Hitlera, Jevreji su paraziti, lažovi, prljavi, lukavi, prepredeni, pametni, poltroni, preprodavci, večite krvopije, odbojni, beskrupulozni, čudovišni, neprijatelji, krvoločni, pohlepni, razarači "arijevskog čovečanstva" i njegovi smrtni neprijatelji. Šta god loše da vam padne na pamet, u njegovim očima to su bili oni.

ZAKLJUČAK

Za kraj, da se vratimo na početak. Jagma koja među mladim Kruševljanima vlada za ovim (ne)delom nije ništa neobično, pošto debata i potražnja za njim postoji u celoj Evropi, koja zabrinjavajuće skreće u desno sa svakom godinom koja prolazi. Ipak, opasnost koju ona nosi sa sobom nije prestala pukom činjenicom da je prošlo 70 godina od kraja najvećeg pokolja u istoriji ljudske vrste, i to nikada ne smemo da zaboravimo. Ignorisanjem ove knjige neće se postići ništa; raskrinkavanjem može da se postigne mnogo.

Ne može jedan novinski članak raskrinkati knjigu od 700 strana, to je posao stručnjaka, zbog čega se nismo time ni bavili. Jedna od najvećih grešaka uticajnih ljudi u predratnoj Evropi, smatrao je Čerčil, je to što propustili da pročitaju i prouče ovu knjigu pre nego što je Hitler došao na vlast. Zato je ovo naš poziv učenoj eliti da zasuče rukave i da shvati da će, ako problem bude ignorisala, buduće generacije ponoviti nacionalističke greške iz prošlosti. I to ne tako daleke prošlosti. Sećate se devedesetih, ili ste ih već zaboravili?

(L. S.)

*(Emil Moris je bio Jevrejin; kada je Himler hteo da ga izbaci iz SS-a zbog njegovog porekla, Hitler mu je to izričito zabranio i primorao ga da Emila proglasi za "počasnog Arijevca". Moris je do kraja ostao veran Hitleru i bio je u zatvoru nakon rata. Očito su za Hitlera ipak postojali izuzeci.)