OLIMPIZAM I TERORIZAM: Rusi ozbiljno da se zabrinu, evo i zašto (FOTO) (VIDEO)

Amerika ove godine obeležava trinaestu godišnjicu terorističkih napada na Kule Bliznakinje u Njujorku i zgradu Pentagona u Vašingtonu, a ostatak sveta bolnu spoznaju da ne postoje nedodirljivi i da je moguće zadati snažan udarac čak i u srce najmoćnije svetske sile.

Preporučujemo

Mnogo toga se u svesti ljudi promenilo od tog 11. septembra 2001. godine, kako običnih građana tako i onih čiji je posao da te građane štite. Bezbednost na aerodromima, železničkim i autobuskim stanicama, na sportskim i drugim priredbama je podignuta na do tada neviđeni nivo, ali čak ni to nije bilo dovoljno da spreči krvavi 7. jul četiri godine kasnije u Londonu, kada se nekoliko bombaša-samoubica raznelo u javnom prevozu britanske prestonice i usmrtilo 52 ljudi.

Rusija nije bila izuzetak. Talas terorističkih napada na ovu zemlju počeo je kao odgovor na ubedljivu pobedu Moskve u ratu sa odmetnutim čečenskim islamistima na severnom Kavkazu, a više o tome možete pročitati u našem ranije objavljenom tekstu.

Spomenućemo ovde dva krupna događaja koja ubedljivo dokazuju da se ruske službe u vanrednim situacijama ne snalaze baš najbolje.

Samo godinu dana nakon napada na Njujork čečenski su teroristi zauzeli pozorište Dubrovka u Moskvi i kao taoce držali 850 ljudi. Premda su se pripadnici ruskog Specnaza proslavili oslobođanjem talaca i likvidiranjem svih pedesetak napadača, sama akcija je bila ozbiljna bezbednosna katastrofa Ruske Federacije koja je pokazala krupne logističke i komunikacione probleme.

Naime, u pozorišnu salu je pušten bojni otrov koji je trebalo da onesposobi napadače, ali pošto ni komandosi ni medicinari nisu bili obavešteni kakva je priroda gasa (ona je i dalje državna tajna), stradalo je 133 taoca usled nepropisnog ophođenja prema onesvešćenima (žrtve su iznošene i spuštane na leđa zbog čega su se mnogi ugušili, a nije im pružena ni brza detoksikacija).

Zloglasna škola u Beslanu drugi je primer loše reakcije ruskih vlasti. 32 naoružana Čečena upala su 1. septembra 2004. godine u srednju školu u Severnoj Osetiji (koja se nalazi na Kavkazu) i za taoce uzeli preko hiljadu ljudi. Specnaz je uleteo u školu i u bici koja je trajala preko dva sata usmrtila sve osim jednog teroriste. Međutim, 334 taoca je stradalo u borbi, uključujući i 186 dece.

Zbog svega ovoga postoji opravdano strahovanje da su poslednji događaji u Volgogradu prolog u ono što će se desiti, odnosno ono što će teroristi pokušati da izvedu, u Sočiju. U ostalom, čečenski ekstremisti su najavili da će učiniti sve da spreče normalno održavanje Igara. Kada uzmemo u obzir da Soči i ceo Krasnodarski kraj gledaju na zapadni Kavkaz, da je Krasnaja Poljana na kojoj će se održavati skijaška takmičenja ovog februara na samom Kavkazu, a da je sve skupa neverovatno blizu nemirne Čečenije koja je žedna krvi i osvete zbog teškog poraza i rušenja islamističke republike u Drugom čečenskom ratu 2000. godine, njihova pretnja ima zlokobni prizvuk. Čak su njihove žene žedne osvete, kao ona za kojom tragaju ruske službe bezbednosti.

Razloga za brigu je, dakle, mnogo. Prvi je utisak da se Rusi nisu najbolje spremili, barem što se takmičarskog, novinarskog i turističkog dela tiče, iako su potrošili abnormalnih 50 milijardi za organizaciju, ali se ipak svi nadaju da će što se tiče bezbednosti sve biti besprokorno. Mora da bude.

Ipak, ne možemo a da se ne osvrnemo na događaj od pre 42 godine, događaj koji je zauvek promenio olimpizam i olimpijski pokret. I Olimpijske igre. Pričamo o Minhenu.

MINHEN. ŠTA SE DESILO I ZAŠTO

Minhenski masakr se odigrao 1972. godine tokom Letnjih olimpijskih igara u bavarskoj prestonici, u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Palestinska grupa Crni septembar upala je u privatne prostorije izraelskog tima u olimpijskom selu i uzela za taoce 11 sportista. Od jevrejske države su zahtevali momentalno puštanje na slobodu 234 njihova saborca koji su čamili u izraelskim zatvorima, a od Nemačke puštanje na slobodu ekstremnih levičara Andreasa Badera i Ulrike Majnhof. Naravno, ono što su zapravo hteli da učine jeste da skrenu pažnju svetske javnosti na sebe i palestinsku borbu.

Palestinci su akciju nazvali "Ikrit i Biram", po dva palestinska sela koja su 1948. godine etnički očišćena od strane Hagane, organizacije koja je kasnije prerasla u Izraelske odbrambene snage.

Nemci su isprva pristali na ustupke i nekoliko puta neuspešno pokušali napadače da navedu u zamku, ali pošto im ni jedna nije uspela zbog obazrivosti Palestinaca, naposletku su otvorili vatru i u nastalom haosu živote je izgubilo pet od osam terorista. Stradalo je svih 11 Izraelaca. Tri preživela Palestinca su naposletku oslobođena, nakon što je Crni septembar oteo Lufthanzin avion na letu 615 od Frankufta do Damaska, i pretio da pobije sve u njemu.

Izrael je potom lansirao operacije "Vrelo mladosti" i "Bes Božiji" i u narednim godinama (a neki kažu i decenijama) gonio po svetu sve odgovorne i likvidirao ih bez suđenja. Valjda vodeći se izrekom "oko za oko, zub za zub". Ovakva beskrupulozna praksa obaveštajne službe jevrejske države je Mosad nedavno stavila na prvo mesto naše liste najboljih svetskih špijunskih agencija.

Nakon ovoga sigurnost na Igrama je podignuta na najviši mogući nivo, pa su tako primera radi skijaške staze na narednim Zimskim u Insbruku bile toliko krcate vojskom da su se fotoreporteri žalili da ne mogu da naprave snimak u kome se ne nalazi uniformisano lice sa puškom preko ramena i vučjakom pored sebe.

Sutra je otvaranje Zimskih olimpijskih igara u Sočiju. Držimo palčeve Rusima i svim normalnim i miroljubivim ljudima na ovom svetu. Zar to i nije suština olimpijskog duha? Zar nisu svrha mir i međusobno poštovanje? Zar nije život kao takav najbitniji?

(V. V.)