SUROVO: Ovako se Stefan Nemanja obračunavao sa sektašima (FOTO)

Okruženi sektama, od kojih su neke benigne a neke izrazito maligne i destruktivne, imamo utisak da je nekada, u dalekoj prošlosti, zov drugačijeg pristupa bogu i učenju o njemu bio neprisutan i nebitan.

Delom zato što imamo običaj da idealizujemo prošlost (da li je to urođeno sećanje na primordiju u kojoj je sve bilo u savršenom skladu, kao što su u prošlom veku tvrdili pojedini tradicionalisti?) a delom zato što smo hronično neupoznati sa sopstvenom istorijom, redak je čovek u današnjoj Srbiji koji je svestan kakvu je opasnost po srpski režim u 12. veku predstavljala naizgled mala a zapravo široko rasprostranjena sekta po imenu bogumili.

Još je manje od toga poznat način na koji su doživeli svoj krah. Ili, možda je prikladnije reći, svoju lomaču.

KO SU BILI BOGUMILI

Premda su oni sebe zvali hristijanima, ime po kom ih danas znamo dobili su najverovatnije po osnivaču, bugarskom popu Bogumilu, iako postoji i hipoteza da je on ime uzeo po imenu pokreta. Srbi su ih zvali i torbeši (pošto su stalno nosili torbe sa sobom) i babuni (po planini u Makedoniji). U Dalmaciji i Italiji zvali su ih patareni, dok su ih na zapadu zvali katari, iako u Francuskoj srećemo i naziv Bugari.

Bili su hrišćanska sekta koja se zalagala za povratak ranom hrišćanstvu, što je podrazumevalo odbacivanje crkvene hijerarhije, vlasti i nasilja, a sve u ime "anđeoskog ravenstva". Činjenica da su pružali otpor vizantijskoj crkvenoj i državnoj vlasti bila je glavni dinamo njenog širenja među južnim Slovenima. U današnjoj terminologiji, mogli bismo ih okarakterisati i kao protokomuniste i protoanarhiste.

Osnova njihove etike bila je poštovanje života: bili su ne samo protiv ubijanja ljudi već i svega "što diše i što se kreće". Dakle, bili su vegetarijanci, a u politici pacifisti. Bili su protiv bavljenja politikom, i smatrali da svako treba da živi od svojih ruku, zbog čega kod njih nije bilo prosjačenja i zbog čega su se uglavnom bavili zemljoradnjom, zanatima i umetnošću.

Svet je za njih bio večna borba dobra i zla u kojoj je svaki čovek pozvan da učestvuje. Dobro, to su bog i čovekova duša. Zlo, to su đavo i tvar, odnosno telo. Sva vlast na ovom svetu nije od boga, kako je tvrdila crkva, već od đavola, verovali su oni. Smatra se da su bili jako pismeni, jer su za razliku od regularne crkve svakoga ohrabrivali da čita Sveto pismo. Žene nisu bile podređene muškarcima u njihovim zajednicama, i mogle su da napreduju.

Sve je ovo zajedno jako jedilo i razjarivalo pravoslavno i rimokatoličko sveštenstvo, ali i milovalo srca naših ljudi, uvek spremnih da ruše autoritete urođenom anarhičnošću.

"UREZAN JEZIK U GRLU NJEGOVU"

Prvi znak da nešto u državi nije u redu bila je činjenica da crkva više sama nije mogla da se izbori sa ovom jeresi. Kada se Stefan Nemanja vratio iz romejskog zatočeništva, po predanju mu je jedan vojnik saopštio "da se mrska i trikleta jeres već ukorenjuje u državi tvojoj". Nemanja je odmah potom sazvao sabor u Rasu, na koji su pozvani monasi sa igumanima, jereji, starešine i sve velmože.

Bogumili su, međutim, bili toliko ojačali u Raškoj da su se proširili ne samo među seljacima već i među velikašima od kojih su mnogi otvoreno zastupali svoje patarenske stavove, branili sabraću i pokušavali da spreče progon. Crkva još uvek nije bila jaka u Srbiji, niti su njena verovanja i autoritet bili duboko ukorenjeni (za početak, nije još uvek bila samostalna, a velikodostojnici i sveštenici su uglavnom bili Grci koji su službu držali na Srbinu nerazumljivom grčkom jeziku; veliko je pitanje takođe koji je postotak ljudi još uvek skriveno poštovao drevne srpske bogove), i još uvek je postojala opcija da se cela država prikloni ovom učenju. Nešto što Nemanja nije smeo da dozvoli, jer bi se na njega i njegovu zemlju obrušila sva sila Vizantije i Ugarske.

Tokom sabora je "bila velika prepirka", piše njegov sin i potonji kralj Stefan Prvovenčani, sve dok mu pred noge nije pala žena jednog od velmoža koja je svog muža i njegove prijatelje optužila da obožavaju Satanu, a od velikog župana zatražila da je zaštiti i da porazi krstom one koji se bore sa njima. Navodno izobličivši njihovo krivoverje (ne znamo tačno kojim argumentima), Nemanja je poslao vojsku da po Raškoj da traži jeretike, vršeći pogrom krivoveraca.

O načinima ove, po svojoj suštini ideološke, borbe piše kralj Stefan u "Žitiju svetog Simeona": "Jedne spali, druge različitim kaznama kazni, treće liši zemlje od države svoje, a domove njihove i imanja razdade leproznima i ubogima. A učitelju i načelniku njihovom ureza jezik u grlu njegovom, koje ne ispoveda Hrista, sina Božijeg. I knjige njegove nečastive spali i ovoga izagna. I sasvim iskoreni tu prokletu veru..." U pitanju su bili neki od naših najstarijih pisanih spomenika.

Nakon ovoga, proterani su izbegli u Bosnu, gde su formirali takozvanu Crkvu bosansku, i tamo postojali nekoliko narednih vekova. Veliki broj je međutim pritajeno ostao i u Raškoj koja je nastavila da bude njihovo središte, zbog čega je i car Dušan Silni sa njima imao problema.

Međutim, ne bismo trebali da upadnemo u klopku preterane osude velikog župana zbog ovakvih metoda, baratajući savremenim vrednostima i uglom gledanja na slobodu.

U pitanju je srednji vek u kome je jedini poznati slučaj ateizma jedna Francuskinja optužena za ludilo, a Nemanja se koristio opšteprihvaćenim alatima borbe protiv onoga što je - iz njihovog ugla - bilo protiv boga. Naravno, i protiv njega. Konačno, nije usamljen: i Vizantinci, i Italijani, i Francuzi, i Nemci, svi su se protiv njih borili na isti način, delom zbog boga a delom zbog svojih privilegija.

(V. V.)