ON JE SLIKAO MARKESA, BORHESA, RUŽDIJA: Tajne malih bogova 20. veka (FOTO)

Nije mu bilo ni dvadeset kad je kao begunac od diktature u Argentini, jedan od najboljih svetskih fotografa današnjice - Danijel Mordzinski (54) sreću potražio u Parizu.

Preporučujemo

Trebalo je da otvori prvu izložbu fotografija kad je shvatio da nema dovoljno prijatelja u Francuskoj koje bi pozvao. Pošto siromašni sobičak na šestom spratu u kojem je živeo nije imao ni kupatilo, a kamoli telefon, otišao je do prve govornice, otcepio parče telefonskog imenika u kojem je bio zabeležen broj njegovog omiljenog pisca Hulija Kortasara i nakon sat vremena odvažio se da ga pozove:

- Ja sam niko, ništa nisam uradio u svom životu, ali bih sve na svetu dao da se sutradan pojavite na mojoj izložbi - rekao je posle zvučnog signala telefonske sekretarice Mordzinski napustivši potom govornicu.

Kortasar se sutradan zaista pojavio na njegovoj izložbi, a od tada počinje kolosalna priča o književnosti na fotografijama ovog danas velikog umetnika.

Za trideset i pet godina uradio je više od 60 portreta velikana svetske književnosti, poput Gabrijela Garsije Markesa, Horhea Luisa Borhesa, Salmana Ruždija, Marija Vargasa Ljose, Hulija Kortasara, Karlosa Fuentesa...

S umetnikom koji objektivom hvata skriveno - sumnje, želje, strahove i karaktere, nalazimo se u Institutu Servantes u ambijentu u kojem je večeras otvorena njegova izložba pod nazivom "Pogled u dušu hispanoameričke književnosti" (od 23. januara do 20. marta).

Posle predstavljanja u Atini, Mančesteru, Frankfurtu, Bremenu, Krakovu, Lisabonu, Londonu, Palermu i Rabatu, na red je stigao i Beograd.

O tradicionalnom srpskom gostoprimstvu, sjajnoj hrani i lepim ženama nije mogao da nam priča, jer je ovde svega jedan dan, ali je zato rado s nama podelio priču o susretima s književnicima koji su obeležili 20. vek i pored kojih bi nam bila čast da smo mogli da prođemo nekada negde u životu, a kamoli poput Danijela razmenimo po koju.

Evo šta je Mordzinski za Telegraf rekao o ovim antologijskim susretima:

Mario Vargas Ljosa

U januaru 2010. sreo sam se s Ljosom u jednom hotelu u Kartageni u Kolumbiji. Pozvao me je da se pridružim njegovoj ženi i njemu na doručku. U jednom trenutku primetio sam kako se poznajemo 20 godina, a nikada nismo uradili jednu fotografiju a la "fotožinski".

Pošto sam mu objasnio da kovanica (spoj mog imena i reči fotografija), predstavlja slike na kojima pisce predstavljam u škakljivom i neuobičajenom izdanju, dogovorili smo snimanje pred moju izložbu u 12 sati.

Već sam u glavi imao ideju kako ću ga slikati - na krevetu, kako piše uz svetlost debele sveće koja gori. Bila je to asocijacija na detalj iz njegovog života. Naime, kada je bio mali majka mu je branila da čita uveče, pa se skrivao ispod kreveta s baterijskom lampom čitajući krišom omiljene autore. Sve bi bilo u redu da se u zbrku nije umešao i Gabrijel Garsija Markes, pisac kojeg sam godinama čekao da fotografišem...

Gabrijel Garsija Markes

Pošto sam otišao u sobu da se spremim za slikanje Ljose, zazvonio mi je telefon. S druge strane je bila Markesova supruga Mercedes. Iz stopa mi je objasnila da me Markes čeka da ga slikam - tačno u podne!

Nisam mogao da verujem! Pisac kojeg sam godinama čekao sad me zove, a ja imam zakazano snimanje u isto vreme s Ljosom, koji je njegov ljuti rival i s kojim 20 godina ne priča. "Prokletstvo", pomislio sam u sebi pre nego što sam jedva prozustio trenutnu izmišljotinu kako sam ja jedan Argentinac s veoma nervoznim stomakom i kako mi treba dva-tri dana da se spremim za takvo slikanje.

Na njen uzvik: "Hoćete da vas Markes čeka tri dana?", snašao sam se i odvratio: "Ne, ne tri sata... Evo, možemo li da se vidimo u dva"? Čim sam završio fotografisanje Ljose (u sobi na krevetu uz sveću) požurio sam kod Markesa kući. Bilo mi je jasno da se u kuću velikana ne ide praznih ruku, te sam zgrabio bombonjeru, koja je bila načeta, i koju sam bio namenio direktoru Festivala na kojem sam bio zvanični fotograf.

U Markesovoj kući

Napolju je bilo 40 stepeni! Bio sam nervozan, znojio sam se kao lud, a bombonjera u rukama je počela lagano da se topi do te mere da sam totalno isprljao košulju. Kad mi je jedna gospođa otvorila vrata Markesovog doma, zamolio sam je da me odvede prvo do kupatila da se upristojim, a onda i do velikana. Sat i po sam slikao Gabrijela. Jedna od najboljih fotki sa snimanja svakako je bila ona na kojoj sedi na ivici kreveta i zamišljeno gleda u daljinu. Nazvao sam je, razume se,  "Sto godina samoće".

Nakon ručka, na kojem sam bio u grču razmišljajući da mi ne izleti neka pogrešna reč, pa da me ne nateraju da izbrišem fotografije koje sam napravio, Mercedes me je ispratila do vrata, pitavši me što i nju nisam slikao sa suprugom. Vratio sam se i uslišio joj želju, a onda je rekla ono čega sam se najviše bojao - da će s Markesom doći na moju izložbu.

Nisam mogao da im kažem da će i Ljosa biti tamo i da će nastati haos ako se vide, te sam prećutao, očekujući "apokaliptični susret". Ljosa je održao sjajan govor na mojoj izložbi, a ja sam se sve vreme tresao gledajući ka vratima kada će ući Markes. Nije došao... Posetio me je sutradan, sam, kad nije bilo ni novinara, ni gostiju.

Trenuci pred primanje Nobelove nagrade

Retko ko je imao privilegiju da bude u Ljosinom društvu tokom četvorodnevnog boravka u Stokholmu gde je 2010. trebalo da primi Nobelovu nagradu. Bio sam jedan od srećnika. Slikao sam ga u hotelskoj sobi nekoliko sati pre nego što će mu uručiti prestižno priznanje. I to kako oblači svečani frak... Izgledao je kao pravi toreador.

Probijanje leda s Borhesom

Ni u najluđim snovima nisam mogao da sanjam da će na mojoj prvoj fotografiji biti velikan poput Horhea Luisa Borhesa. No, da biste shvatili kako sam se sreo s njim morate znati neke stvari o meni. Po završetku srednje škole, u Buenos Ajresu sam upisao studije književnosti. Pošto je to bilo vreme diktature kada je vojska preuzela fakultet, ispisao sam se i otišao na studije filma.

Tamo je situacija, nažalost, bila ista, te sam i od toga odustao i upisao privatnu školu fotografije. Jedno jutro, te davne 1978. profesor Rikardo Vuliher rekao mi je da su mu vlasti konačno dozvolile (iako je važio za disidenta) da snimi jedan dokumentarac i da želi da mu budem asistent na snimanju - tačnije momak koji će držati klapu u rukama. Snimanje se odvijalo u Nacionalnoj biblioteci, a ja nisam mogao da verujem kada sam ugledao Borhesa u jednom kutku, i shvatio da će se film zapravo "baviti" njegovim životom.

Bio je to ujedno i najgori dan u mom životu. Možete li da zamislite mene bez kamere, fotoaparata, onako praznih ruku, kako sedim naspram Borhesa i slušam kako osam sati priča o svom uzbudljivom životu, a ne mogu ništa da uradim?! Gledao sam ga netremice, a u glavi su mi se ređale fotografije koje je trebalo da snimim tu i tada.

Sreća mi se osmehnula kada sam shvatio da je profesor nezadovoljan materijalom koji je snimio tražio od Borhesa još jedan dan snimanja. Tada me niko nije mogao zaustaviti u onome što sam namerio. Uzeo sam očevu kameru i tako je nastala moja prva fotografija.

Salman Ruždi

S Ruždijem sam uradio tipičnu fotografiju "fotožinski". Bio je otvoren za sve predloge. Set fotografija koje smo napravili nastao je u hotelu u Barseloni, u vreme kada su ga svi jurili. Napolju je bio "haos u toku". Novinari, pristalice, protivnici, a on okružen jakim obezbeđenjem. Pod utiskom haotične atmosfere napravio sam tipičnu novinarsku fotografiju.

Ruždi sam u dugačkom hotelskom hodniku, odsečen od sveta i u begu od svih... Bio je to jedini način da uhvatim muku kroz koju je prolazio. Mnogo godina kasnije kada je to proganjanje utihnulo, napravio sam Ruždijevu fotografiju u kadi s grožđem u rukama. Ideja je bila da se pokaže da su i veličine poput Ruždija samo ljudi, da jedu, piju i kupaju se! Baš kao i svi drugi (smeh).

(Katarina Vuković)