93 GODINE OD SMRTI ŽIVOJINA MIŠIĆA: Njegov sin dao život za Dražu! (VIDEO)

Pre 93 godine na Jovanjdan Srbija je ostala bez svog velikana, učesnika svih ratova Srbije od 1876. go 1918. godine i jednog od najbriljantnijih vojskovođa Prvog svetskog rata, vojvode Živojina Mišića. Za njim su ostala njegova žena, deca i velike legende koje se o njemu i njegovom junaštvu prenose s kolena na koleno.

Preporučujemo

Mišić je vojno obrazovanje stekao je na Artiljerijskoj školi u Beogradu i austrijskoj Streljačkoj školi, a na Vojnoj akademiji u Beogradu od 1898. do 1904. predavao je strategiju.

Prvi ratovi u kojima je ovaj slavni srpski vojvoda učestvovao su srpsko-turski od 1876. do 1878. u kojem je uspešno je komandovao bataljonom, kao i u Srpsko-bugarski rat 1885.

Posle ubistva kralja Aleksandara Obrenovića i kraljice Drage, zaverenici "Crne ruke" su izabrali kneza Petra Karađorđevića za novog vladara. U tom periodu iz penzije je vraćen Radomir Putnik, unapređen u čin generala i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Prilikom dolaska na novu dužnost postavio je uslov kralju Petru i da za pomoćnika dobije pukovnika Mišića.

Kao pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba Mišić je Putniku bio desna ruka, a razrađivao je planove za koncentraciju trupa na gradnici prema Osmanskom carstvu.

Početkom 1904. za ministra vojnog postavljen je Radomir Putnik a Mišić je postao zastupnik načelnika Glavnog generalštaba. To je datum kada je čuveni srpski vojskovođa Putnik slagao svog drugara vojvodu Živojina Mišića, kad mu je rekao:

- Vi ćete me zastupati na dužnosti načelnika đeneralštaba, a ja vas uveravam da, dok god ja budem vojni ministar, osim vas niko drugi neće sesti na to mesto.

Posle razgovora s Putnikom, Mišić je poverovao u ove reči. Međutim, ubrzo se ispostavilo da on neće dugo ostati na toj poziciji, jer je na zahtev oficira - zaverenika penzionisan 24. marta 1904, a neformalno obrazloženje za penzionisanje bilo je: "Kao Obrenovićevac morao je da ode iz vojske".

Neočekivano i prerano penzionisan bez penzije, Živojin se našao u nezavidnom položaju. Obeležen kao crna ovca od strane zaverenika, svi su ga izbegavali. Čak i njegovi učenici s Više škole Vojne akademije pored njega su prolazili kao da ga nikad nisu znali. U vreme tog penzionisanja aktivnim oficirima je bilo zabranjeno da se razgovaraju s oficirima odstranjenim iz vojske.

Preko praga Živojinove kuće nijedan oficir nije prešao dugi niz godina. Sa šestoro dece i bez para zapao je u materijalnu bedu, ali nije očajavao. Prodao je oba konja i prionuo na posao sređivanja spisa sa svojih predavanja dok je bio profesor na Vojnoj akademiji. Posle četiri meseca iz štamparije Ljube Davidovića izašla je Mišićeva knjiga "Strategija" u tiražu od 1.500 primeraka.

Interesovanje za ovo delo bilo je ogromno, pa je već prvih meseci rasprodato 1.250 primeraka, a ostatak je Živojin ustupio oficirskoj zadruzi uz procenat. Prodaja knjiga mu je donela zaradu od 20.000 dinara, što mu je omogućilo da poravna materijalni položaj u naredne dve godine.

S grupom takođe penzionisanih oficira i jednim doktorom je otvorio štampariju, ali kako su svi oni od strane zaverenika bili obeleženi i na lošem glasu, posao je propao, pa je Mišić zapao u još veće dugove.

U proleće 1907. godine pojavila se mogućnost da se Mišić vrati u aktivnu službu. Već u martu predsednik vlade Nikola Pašić pozvao je pukovnike Mišića i Aleksandra Mašina u svoj stan na razgovor. Rekao im je da ih je pozvao kao istaknute ličnosti suprotnih struja u vojsci, da se posavetuje s njima na koji način bi se moglo popraviti nezdravo stanje i otkloiniti zategnuti odnosi u oficirskom koru.

Mišić je odgovorio da ne pripada bilo kakvoj struji. Na kraju sastanka Pašić je obojcu upozorio da o ovom sastanku ne govore nikome. Međutim, zaverenici koji Živojina nisu ispuštali iz vida pustili u novine vest da je jedan bivši čovek po mraku ušao u kuću predsednika vlade. Time su jasno stavili do znanja da nisu napuštali političku scenu ni posle penzionisanja.

U junu je Mišića pozvao na razgovor general Putnik, koji je i dalje bio ministar vojni, i ponudio mu da se reaktivira. Živojin mu je odgovorio da pristaje pod uslovom da mu se vrati raniji rang pre penzionisanja. U to vreme bio je pripremljen kraljev ukaz o proizvođenju u čin generala Mihaila Živkovića i Stepe Stepanovića. Mišić je čuvši to kategorički odbio da ne pristaje da mu starešina bude koje ranije po rangu bio mlađi od njega. Sačuvaši svoje dostojanstvo vratio se u sirotinju.

Tokom Aneksione krize na lični zahtev načelnika Glavnog generalštaba generala Radomira Putnika, Mišić je ponovo pozvan da se reaktivira. U to vreme ministar vojni je bio general Mihailo Živković, koji je pozvao Živojina u ministarstvo 10. marta 1909. i odmah se saglasio da mu se vrati njegov raniji rang. Reaktiviran je zahvaljujući rupi u zakonu. U Srpskim novinama objavljena su tri ukaza: prvim se odnosilo da se Mišić prevodi u rezervu, drugim da se iz rezerve vraća u aktivnu službu sa istim rangom pre penzionisanja i trećim se određuje za pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba.

Čuveni vojvoda Živojin Mišić je umro u Beogradu 20. januara 1921. Uz velike građanske i vojne počasti sahranjen je na beogradskom Novom groblju, gde mu je spomenik otkriven 3. decembra 1922. Napisao je delo "Moje uspomene" koje je prvi put objavljeno 1969, a priredio ga je Savo Skoko.

Čast Živojina Mišića prenosila se i prenosiće se vekovima, a nju je u Drugom svetskom ratu branio njegov sin major Aleksandar Mišić, koji je zajedno s pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem na Ravnoj gori 13. maja 1941 organizovao podizanje Trećeg srpskog ustanka.

Tog 6. decembra 1941, posle zauzimanja Užica, Nemci su pokrenuli "Operaciju Mihailović" i napali Čičine snage na Ravnoj gori, opkolili su i uhapsili majora Mišića, koga su 18. decembra 1941. streljali.

(D. Zlojutro)