MISTERIJA POSLEDNJEG NEMANJIĆA: Da li je ovo bio naslednik srpskog prestola? (FOTO)

SVETA KRV SE NE GASI LAKO! Loza Nemanjića zvanično je prestala da postoji 1371. godine sa smrću poslednjeg cara Uroša V Nejakog, ali od sloma naše srednjevekovne države nekih osamdesetak godina kasnije pa sve do današnjeg dana ne prestaju da kolaju glasine, verovanja i proročanstva koja se njome bave.

Preporučujemo

Malo je poznato predskazanje oca Gavrila, koji je tvrdio da je budući srpski car potomak Stefana Nemanje po ženskoj liniji, da je već rođen u Rusiji, da je visok i plav sa mladežom na licu, i da uopšte i ne zna da je naslednik srpskog prestola, već će to svetu obelodaniti neki ruski "prozorljivi monah". Blago Nemanjića navodno je skriveno u zapečaćenoj pećini koja će se otvoriti kada dođe vreme. Drugi misle da se naslednik krije u Srbiji, i da će se pojaviti kada kucne taj čas.

Da je ovo verovanje izuzetne snage i moći, svedoči i primer kojim ćemo se baviti u ovom tekstu.

Kada je septembra 1824. godine u Parizu preminuo francuski kralj Luj XVIII, izvesni knez Konstantin Nemanja obratio se njegovom bratu i nasledniku Šarlu X predstavivši se kao poslednji iz roda Nemanjića, koji je "vladao velikim carstvom Bugarske", kao jedini legitimni naslednik srpskog prestola, sa burnom i pustolovnom životnom pričom.

Svoju epopeju upućenu Šarlu X "knez serbski" Konstantin Nemanja počinje bitkom na Kosovu, u kojoj je po njegovim rečima "poslednji srpski car Cesar poginuo u borbi sa Muratom". Srbija je prema njegovim rečima nakon toga potonula u tamu i "vekovima nastojala da se oslobodi ropstva, ali je tek 1807. godine vojska moga oca, kneza Stanoja, potpomognuta Karađorđevom vojskom i nalazeći se pod zaštitom Rusije, izvojevala velike pobede".

Ne zna se na kog tačno kneza Stanoja misli K. Nemanja, niti da li uopšte na bilo koga misli, ali se zna da je prota Mateja Nenadović pomenuo da je u selu Zeoke postojao neki knez Stanoje koji je stradao na samom početku Prvog srpskog ustanka. Nakon propasti prve faze srpske revolucije 1813. godine on i njegov otac nastavili su borbu sa Turcima, pa je zamorena Porta jednostavno priznala nezavisnost Srbije.

Tada počinje njegova prava golgota. Otac i senat su ga poslali ruskom caru Aleksandru kako bi on od njega zatražio zaštitu, ali i da nađe Karađorđa i da ga pita zašto je pobegao kad je zagustilo. Ruski imperator ga je primio 1815. u švajcarskom Šafhauzenu i pozvao da sa njim ide na Bečki kongres gde će se raspravljati i o sudbini Srbije. Tamo je saznao da mu je umro otac Stanoje. Car ga je posavetovao da se ne vraća odmah kući već da ostane sa njim u Beču dok se pregovori ne završe, a da za svoje zamenike u otačastvu imenuje Miloša Obrenovića i Vujicu Vulićevića.

Tokom povratka kući, u vlaškom mestu Dragošan, napali su ga Turci misleći da su ovi grčki buntovnici, ali je silistrijski Mehmed-paša uvideo grešku pa je naredio prekid vatre. Ipak, K. Nemanja je bio ranjen u levo rame i četiri meseca se oporavljao u Sibinju u Erdelju. Kada je stigao u Carigrad, stari prijatelj Kustengu-paša ga je posavetovao da se smesta gubi iz prestonice Osmanskog carstva jer će ga sultan osuditi na smrt i pogubiti. On ga je poslušao i na jednom dubrovačkom brodu stigao u Kalamatu, onda je prešao na Krf.

Pošto ga je knez Miloš ocrnio kod sultana da bi sebe zacementirao na vlasti, a znajući Karađorđevu sudbinu, odlučio je da dođe u Pariz da traži pomoć Luja XVIII, pa je u tu svrhu od guvernera Jonskih ostrva zatražio pasoš. Na putu ka Francuskoj svratio je u Rim gde ga je primio papa Leon XII, a onda je skoknuo i do Milana gde se sreo sa austrijskim carem Francom I.

Tamo je imao i negativno iskustvo. Guverner Štrasold mu je tražio sva dokumenta koja je pažljivo pregledao, posebno "stari pečat" koji je K. Nemanja "nasledio od predaka". Na kraju su ga odvezli na švajcarsku granicu sa pasošem u kome nije stajalo ni ko je ni šta je po zanimanju.

Svoje pismo Šarlu X junak naše priče, očiti samozvanac, završava sa isticanjem želje da svoju i sudbinu svog naroda veže za Francusku, uveren da će mu kralj dati podršku koju mu je njegov prethodnik obećao, i posebno podvukavši da je srpski narod uvek spreman da se žrtvuje za Francusku.

Tražio je od kralja 100.000 franaka na pozajmicu koja će biti vraćena čim stigne u zemlju, jedan odred vojske koji će mu pomoći da povrati vlast koja mu po pravu pripada, nekoliko viših oficira, tri inženjera, dva lekara i pet administrativnih i finansijskih stručnjaka kako bi svoju domovinu uredio po uzoru na Francusku. Na kraju, moli i za dozvolu da ode do Londona kako bi i tamo poradio na svojoj stvari. Uzurpatora Miloša Obrenovića će u suprotnom golim rukama svrgnuti sa vlasti.

Ne zna se da li ga je Šarl X uopšte i primio ali jeste naložio svom ministru spoljnih poslova Damasu da se raspita ko je i šta je taj pretendent. Ovaj se obratio francuskom ambasadoru u Carigradu koji mu je odgovorio da tamo niko nije čuo za tog čoveka. Kada je Damas to preneo Konstantinu, ovaj je uputio novu molbu, samo mu Stanoje sada više nije bio otac nego brat. Potpisao se kao "Konstantin Nemanja, knez serbski", sa pariskom adresom "Rue des Petites-Écuries No 49".

Samozvanaca je bilo i biće, a Konstantin Nemanja nije ni prvi ni poslednji. Dobro se sećamo lažnog cara Šćepana Malog koji je Crnogorce krajem 18. stoleća obmanuo da je ruski car Petar III, ali ovakvih primera je dosta bilo širom Evrope. Kada nemaš dokument kojim možeš nedvosmisleno da potvrdiš svoj identitet, onda možeš da budeš ko god želiš da budeš, ako si dovoljno vešt da svoje sagovornike ubediš u svoje tvrdnje.

Ovaj je verovatno bio neki ruski plemić koji je dobro govorio francuski, koji Srbiju u životu nije video, ali kome su očajnički bile potrebne pare.

Bilo kako bilo, "knez serbski Konstantin Nemanja" nestao je sa istorijske pozornice i nikada se više za njega nije čulo. Mada, možda bismo, za svaki slučaj, mogli da ga potražimo među brojnim piscima avanturističkih romana iz prve polovine pretprošlog veka. Čovek ovakvog talenta i mašte nije mogao tek tako da propadne u zemlju.

(V. V. / Foto-ilustracija)