POZOVI MOSAD RADI UBISTVA: Ovo je izraelski spisak za odstrel! (FOTO)

Izraelska obaveštajna služba Mosad, o kojoj smo nedavno pisali u sklopu šireg teksta o svetskih špijunskim agencijama i koju smo tada predstavili kao najbolju na svetu, ponovo je nedavno potvrdila svoju reputaciju moći i snage nakon što je eliminisala jednog od najbitnijih ljudi neprijateljski im nastrojenog libanskog Hezbolaha, Hasana Lakisa, komandanta zaduženog za razvoj naoružanja i napredno tehnološko ratovanje.

Ubistvo se odigralo 3. decembra u južnom predgrađu Bejruta, a izvršila su ga dva maskirana muškarca koji su mu preprečili put u podzemnoj garaži zgrade u kojoj je živeo i iz pištolja sa prigušivačem mu pucali u glavu dok je on još bio u kolima.

Hezbolah je odmah upro prst u Izrael, a jevrejska država je zvanično (kao i obično) odmah negirala da ima bilo kakve veze sa tim.

- Na nebu će se održati (teroristička) konferencija - kroz smeh je ceo slučaj prokomentarisao jedan neimenovani izraelski obaveštajac dan posle ubistva.

Ovo ubistvo, međutim, nije nikakav izolovan slučaj, već samo još jedno u nizu fizičkih eliminacija vodećih figura onoga što se u izraelskim obaveštajnim krugovima zove "Radikalni Front" i u kome se nalaze dve države, Sirija i Iran, i tri organizacije: Hezbolah, palestinski Islamski Džihad i Hamas. Mosad kolokvijalno "Radikalni Front" zove i SPEKTRA, aludirajući na fiktivnog neprijatelja Džejmsa Bonda, ali sa jednom krupnom razlikom: "SPEKTRA je obično sve radila zbog novca".

- Pričamo o ogromnom broju ljudi, od vrha država do operativaca na terenu, koji je upleten u terorističke aktivnosti. Njihov cilj je konstrukcija nuklearne bombe i raketnih sistema kratkog i dugog dometa, te implementacija samoubilačkog terora na najvišem nivou. Cilj Izraela: eliminacija ovih ljudi, jednog po jednog - dodao je isti obaveštajac.

Još 2004. godine Mosad je počeo sa identifikovanjem raznih ključnih ličnosti u okviru "Radikalnog Fronta", posebno onih sa naprednim operativnim, organizacionim i tehnološkim sposobnostima, čak i ako nije postojala jedna jedinstvena organizacija koja ih je sve objedinjavala. Dok su se bolje poznate osobe u ovim državama i organizacijama bavile opštom strategijom, ličnosti koje je Mosad počeo tada da juri su ljudi koji su tu teoriju pretvarale u praksu.

Na samom vrhu spiska nalazio se vrhovni vojni komandant Hezbolaha Imad Fajez Mugnijah na slici iznad (ubijen 12. februara 2008. godine oko 23h u predgrađu Damaska pomoću automobila-bombe) i sirijski general Muhamad Sulejman koji je od strane Bašara al-Asada bio zadužen za strogo poverljive projekte uključujući i izgradnju nuklearnog reaktora, kao i za veze sa Iranom i Hezbolahom (ubijen 1. avgusta 2008. pucnjem u glavu i vrat iz pištolja sa prigušivačem na plaži u sirijskom letovalištu Tartusu).

Potom su došli Nizar Rajan, visoki vojni zapovednik Hamasa (ubijen u vazdušnom napadu izraelske vojske 1. januara 2009. godine, zajedno sa svoje četiri žene i 11 dece), Abu Zakarija al-Džamal, zadužen za raketne sisteme u Gazi (ubijen u raketnom napadu dva dana posle Rajana), pa zatim i Hamasov ministar unutrašnjih poslova Said Sejam (15. januara 2009. u raketnom napadu zajedno sa bratom i sinom).

Sledeći na listi su bili iranski general Hasan Tehrani Mogadam, zadužen za raketni razvoj Islamske revolucionarne garde i snabdevanje Hezbolaha, Hamasa i Islamskog Džihada projektilima (poginuo 12. novembra 2011. godine u eksploziji u depou Garde u blizini Teherana), i Mahmud al-Mabuh, Hamasov starešina za taktičke veze sa Iranom (ubijen 19. januara 2010. godine u luksuznom hotelu Al Bustan Rotana u Dubaiju, u koji je doputovao pod lažnim pasošem iz Sirije dan ranije; ovo ubistvo je dovelo do proterivanja više izraelskih zvaničnika iz Evrope i Australije).

Potom je došla smrt čitavog niza iranskih nuklearnih naučnika: Masud Alimohamada (automobil-bomba), Madžid Šahrijari (automobil-bomba), Dariuš Rezainedžad (sačekuša, ubica pucao sa motora) i Mostafa Ahmadi-Rošan (bomba). Postoje i drugi slučajevi koji su sumnjivi, a o nekima od njih smo već ranije pisali.

Konačno, na red je došao i gorepomenuti Hasan Lakis, koji je još početkom '90-ih godina identifikovan u Amanu kao Hezbolahov stručnjak za naoružanje. Izraelski obaveštajac koga smo prethodno spominjali pravi dalju analogiju sa filmovima o Džejmsu Bondu nazivajući Lakisa "Hezbolanovih Kjuom". U pitanju je osoba koja je najzaslužnija za igradnju velikog fortifikacionog kompleksa u južnom Libanu u cilju što dužeg opiranja kopnenoj invaziji izraelske vojske i održanju sposobnosti ispaljivanja što je više moguće raketa na jevrejska naselja.

Smatra se da je zbog toga bio ključna ličnost u pobedi Hezbolaha nad Izraelom tokom rata 2006. godine, kada Tel Aviv nije uspeo da ostvari ni jedan cilj koji je postavio pre nego što je počeo sa napadom. Izrael je tada pokušao da ga ubije projektilom ispaljenim iz lovca F-16 na njegov stan u Bejrutu ali on nije bio kod kuće i poginuo je njegov sin.

Kao što možemo da vidimo (a pod pretpostavkom da je za sve ili neke od ovih likvidacija odgovoran Mosad), od tog početnog neuspeha koji je Izrael imao u borbi protiv "Radikalnog Fronta" situacija se dosta promenila, i to u njihovu korist.

Međutim, uspešno izveden atentat ne znači i promenu stvari na bolje za one koji su ga naručili, a Izrael to najbolje zna. Kada su 1992. godine likvidirali generalnog sekretara Hezbolaha Abasa al-Musavija na njegovo mesto je došao radikalniji i efikasniji Hasan Nasralah koji je od ove grupe napravio paravojsku "sa vatrenom moći na kojoj bi joj pozavidelo 90 odsto zemalja na svetu", kako je to objasnio Meir Dagan, bivši šef Mosada.

Sa druge strane, situacija se na Bliskom Istoku menja i nevezano za Izrael. Smatra se da je Hezbolah načinio taktičku i političku grešku zbog otvorene i vojne podrške režimu Bašaru al-Asadu, a i drugačiji vetrovi počinju da duvaju iz Teherana nakon pada Mahmuda Ahmadinedžada.

Kako će se situacija dalje razvijati ostaje da se vidi, a ko su sledeći ljudi na spisku za odstrel poznato je verovatno samo vrhuški, ali jedno je sigurno: Izrael, država površine Vojvodine i populacije kao cela Srbija, nije zemlja sa kojom bi neko trebalo da se kači. U svojim sukobima sa okolnim muslimanskim zemljama uporno to dokazuju od 1948.

(V. V.)