NAJIZVOĐENIJI ŠPANSKI PISAC: Evo kako izgleda bar u kojem se okupljaju Jugosloveni (FOTO)

Nakon svetske premijere predstave “Jugosloveni” najprevođenijeg i najizvođenijeg španskog dramskog pisca današnjice Huana Majorge (48) u Bitefu, srećemo se s ovim dobitnikom brojnih prestižnih književnih nagrada u Institutu “Servantes”.

Tek što smo počeli razgovor, srdačni Španac skoro u jednom dahu izgovara da jedva čeka postavku u Užicu (24. i 25. 12.), i dodaje da je u srpskoj prestonici prvi put bio davne '85, a poslednji, pre nepunih 19 meseci.

Sredinom 80-ih je, saznajemo, samo prošao vozom kroz Jugoslaviju i to na proputovanju za Grčku. U sećanju su mu, kaže, ostale slike “interesantno obučenih Jugoslovena sa flašama domaće rakije ili vina u rukama”.

- Sećam se da mi je bilo čudno što svi ti ljudi ne nose, kao u drugim zemljamam, flaše koka-kole ili fante - počinje priču za Telegraf Huan, nastavljajući da ređa interesantne slike - Jugoslavija 80-ih podsećala me je na Španiju 60-ih. U sećanju su mi ostali i parkovi puni nasmejane dece koja se igraju. Kada sam pre 19 meseci ponovo posetio Beograd, nisam mogao da verujem do koje mere se promenio. Onu pomalo ruralnu sliku zamenio je utisak modernog grada, prave metropole! Inače, 90-ih kada su na španskoj televiziji počeli da emituju užasavajuće slike s balkanskog ratišta, nikako tu “ratnu priču” nisam mogao da povežem sa Beogradom, koji mi je sve sa onim nasmejanim ljudima ostao u lepom, pomalo romantičnom sećanju.

Vaš novi komad nosi naziv “Jugosloveni”. To je zapravo naziv madridskog kafića, u kojem se živi život punim plućima, a Jugosloveni su svojevrsna metafora za ljude koji su izgubili svoju zemlju i ne pripadaju nikome. No, bilo je kroz istoriju još takvih naroda. Zašto ste baš izabrali Jugoslovene?

- Da sam stavio bilo koji drugi narod, izgubila bi se konotacija, koju sam imao na umu... Pritom je interesantno da se Jugosloveni uopšte ne pojavljuju u ovom delu. Ustvari, plastičan odgovor na ovo pitanje daću vam time što ću vam otkriti jedan deo drame. Naime, barmen, ujedno i vlasnik kafića u jednom trenutku prilazi mušterijama braneći im da se kartaju. Pošto je dvojicu izbacio napolje, jedan od njih primećuje: “Trebalo je da odemo u bar gde se okupljaju Jugosloveni, gde se istinski karta, a žene zaista plešu!“. Vlasnik bara prepriča to svojoj supruzi, u čijoj se glavi istog trenutka rađa vihor slika o tome kako je taj bar zapravo mesto gde se živi punim plućima, i gde doista može slobodno da se kocka i pleše i peva... I sama ”izgubljena” na neki način i usamljena, ova depresivna junakinja povezuje se s narodom koji je izgubio zemlju žudeći za takvim mestom na kojem će je neko razumeti. Svakako će mi biti interesantno i da vidim reakciju gledalaca. Siguran sam da će pojam "Jugosloveni" svako razumeti na njemu svojstven način.

Izjavili ste svojevremeno da se na pomen Jugoslavije prvo setite fudbalskih i košarkaških utakmica. Ko su vam bili omiljeni jugoslovenski fudbaleri i košarkaši?

- Sećam se brojnih utakmica Real Madrida i Crvene zvezde... Bio sam mali, ali nikada neću zaboraviti ni kako je Real Madrid prvo izgubio od Jugoslavije u Madridu sa 2:1, a onda i u Beogradu sa 2:0... Tada je Real ispao iz Kupa Evrope. Imao sam 11 godina, ali se svega sećam. Naročito suza koje sam prolio. Ustvari Španija i Jugoslavija su do te mere često igrale, da nam se nekada činilo da je žreb namešten (smeh)! Nivo igre obe reprezentacije bio je sličan. Bilo je to vreme kada se igralo srcem, "na život i smrt". Voleo sam Zorana Moku Slavnića, Dražena Petrovića, Davora Šukera, i naravno, Predraga Mijatovića, zahvaljujući čijem golu je Real Madrid posle trideset godina osvojio Ligu šampiona. Toliko je često Jugoslavija igrala protiv Španije da je jedna poznata španska pop-grupa iz 80-ih otpevala hit u kojem se na jednom mestu pominje - “Španija razbija Jugoslaviju“!

Vaš deda je zapravo bio vlasnik jednog bara. Ima li u drami nekih njegovih priča, i da li vam je žao što neka od njih nije ušla u komad?

- Deda je živeo sa nama u Madridu, ali je zapravo bio rodom iz jednog sela kod Salamanke. On je bio čovek bez formalnog obrazovanja i držao je jedan bar, koji je bio centar njegovog sveta! U njemu je sretao, upoznavao i družio se sa neverovatnim ljudima. Bar je bio njegov mikrokosmos, mesto gde su se rađale i nestajale ljubavi, gde je razmenjivao mišljenje sa umnim i jednostavnim ljudima, slušao inspirativne priče i bio njihov deo. U tom baru je naučio da piše i čita, i mogu slobodno da kažem da su ga oformili klijenti koji su dolazili iz večeri u veče. Bilo je to vreme kada su barovi radili svake noći, osim nedeljom. E, on ga je do te mere voleo da je čak i nedeljom imao običaj da skokne do njega, pravdajući nam se kako je “otišao da protegne noge”. U dramu su ušle neke sitne dedine anegdote... Na primer, kako su mu jedno veče, pred zatvaranje "banula" dvojica policajaca tražeći mu u pola noći sendviče (smeh).

Živite i radite u Madridu. Koliko vas vaš Madrid podseća na onaj koji maestralno slika jedan od najboljih španskih režisera, Pedro Almodovar?

- Divim se Almodovarovom radu i verujem da je jedan od retkih koji je bio, a i dalje je sposoban da ono što je "tipično špansko" prikaže na tako univerzalan način da ga svi razumeju. Prosto obožavam njegov film “Žene na ivici nervnog sloma”... Neprevaziđen je način na koji Almodovar slika sukob starog i novog društva, a najbolji dokaz toga da na jedinstven način vidi ljude i situacije je pridev “almodovarovski” koji je ušao u jezik običnog čoveka. Često mogu da čujem “ova žena kao da je izašla iz Almodovarovih filmova”, ili “ovo je totalno almodovarovska situacija”. Mislim da mu u tome niko nije ravan. Međutim, ako prvi put dolazite u Madrid očekujući da on izgleda isključivo kao u Almodovarovim filmovima, onda ćete se prevariti. Ima u Madridu dosta toga "almodovarovskog", ali i mnogo više od toga.

Kako gledate na problem sa Katalonijom i podseća li vas na srpski problem sa Kosovom?

- Ja mogu da vam pričam samo o"katalonskom problemu", koji posmatram iz nekoliko uglova: S poštovanjem, interesovanjem i zabrinutošću. S poštovanjem, zato što smatram da glasove i jedne i druge strane treba čuti, i da na obe strane ima puno pametnih i razumnih ljudi. S interesovanjem, zato što se radi o jednom veoma komplikovanom istorijskom procesu, koji me veoma zanima. A, kad kažem s zabrinutošću, onda pre svega mislim da sam zabrinut  i za špansko i katalonsko društvo. Svet koji smo zajedno stvorili je veoma važan i mislim da ima mnogo više toga što nas spaja nego što nas razdvaja. Smatram da je svako društvo koje je spojilo u sebi različitosti mnogo bolje od onog jednoznačnog. Ipak, iznad svega sam zabrinut za ljude i verujem da će naći rešenje koje je dobro i za jedne i za druge.

(Katarina Vuković)