ŠTA SA TELOM POSLE SMRTI (1.DEO)? Pokop, kremacija, ili nešto treće?

Iako se napretkom medicine životni vek čoveka produžio, besmrtnost ostaje fantazija i fikcija, a smrt poslednja stanica našeg životnog puta. Da li ste razmišljali o tome šta će se desiti sa vašim telom nakon smrti? Dok neki načini sahranjivanja imaju duboko religioznu pozadinu, drugi su tu za one koji nisu pobožni, za romantične, ali i za one koji brinu o očuvanju životne sredine.

Preporučujemo

Uzevši u obzir to da pripadamo kulturi koja, možemo reći, poštuje i neguje tradiciju, najprihvatljivije i najučestalije je pokopavanje posmrtnih ostataka. Posmatrajmo ovo isključivo kao proces kroz koji prolazi telo nakon što završi pod zemljom: još od davnina je poznato da se pokopavanjem tela sprečava širenje bolesti i bakterija, koje proizvode ne tako prijatne gasove.

Milion i 600 hiljada tona betona, 90 hiljada tona čelika i više od 70 hiljada kubika drva potroši se za pravljenje čvrstih, velikih i dugotrajnih sanduka samo u Sjedinjenim Američkim Državama, koji za cilj imaju da što duže sačuvaju tela. U tim velikim sanducima, u kojima nema dovoljno kiseonika, raspadanje se odvija na malo drugačiji način, te se oslobađa metan koji utiče na efekat staklene bašte. Dakle, pored velike količine potrošenih resursa, javlja se i zagađenje. Za razliku od Amerikanaca, Englezi sve više koriste biorazgradive sanduke.

Ukoliko vam se ne dopada ideja da se lagano raspadate pod zemljom, alternative postoje. Kremiranje, koje se koristilo pre više hiljada godina, postaje sve češći izbor. Danas je ovaj proces standardizovan i sterilisan, tako da se znatno razlikuje od onog kojim su se služili stari Grci, na primer. U pećima, koje dostižu temperature i preko hiljadu stepeni, telo se nakon tri sata (ili kraće) pretvara u prah, koji teži do pet kilograma.

Romantični ljudi bi pepeo prosuli na omiljeno mesto preminulog, a neki bi ga i čuvali, iako postoje mnoge druge mogućnosti. Ipak, kremiranje je po okruženje štetno za nijansu manje od pokopavanja ostataka. Velika količina toplote i raznih gasova oslobađa se pri svakom kremiranju. U Velikoj Britaniji, 16 odsto od ukupne emisije žive u atmosferu dolazi od isparavanja plombi u zubima kremiranih osoba.

Iako su ova dva vida sahranjivanja najrasprostranjenija u zapadnim kulturama, ona nisu i jedina. Novije metode pokušavaju da na što efikasnijije i na što ekološki prihvatljiviji način razgrade telo. Alkalna hidroliza je proces pretvaranja tela preminulog u tečnost. Posmrtni ostaci se stavljaju u svilenu kesu koja se nalazi u metalnom kavezu, koji se potom puni vodom i kalijumhidroksidom. Nakon toga se pod pritiskom zagreva do 180 stepeni.

Posle tri sata, stvara se braonkastozelena tečnost sačinjena od aminokiselina, šećera i soli, a kosti postaju toliko krhke da ih je moguće rukama pretvoriti u prah. Pepeo preminulog može da uzme rodbina, dok se tečni ostatak može koristiti u baštama, ali i u druge svrhe. Pojedine ekološke grupe i organizacije širom sveta trude se da predstave prednosti i korist korišćenja alkalne hidrolize. Bez obzira na to što je "zelena“, što troši manje energije od kremiranja i ne oslobađa nikakve štetne gasove po atmosferu, alkalna hidroliza je legalna u svega nekoliko država SAD-a i u kanadskoj pokrajini Saskačevan.

Još jedan interesantan metod sahranjivanja, koji je još uvek u razvoju, jeste proces drobljenja posmrtnih ostataka. Proces počinje smrzavanjem posmrtnih ostataka u tečnom azotu, zbog čega telo postaje krhko. Vibracije lagano mrve ostatke, pretvarajući ih u ledeni prah. Prah se zatim stavlja u vakuum, kako bi se odstranio led, dok se ostaci poput zubnih plombi, veštačkih kukova, kolena i ostalog odstranjuju uz pomoć magneta ili prosejavanja.

Ovo je pravi "zeleni“ način sahranjivanja, jer se nakon navedenog postupka ostaci, koji su lakši za više od 50 posto prvobitne mase tela, stavljaju u biorazgradiv sanduk, koji se zakopava blizu površine, kako bi bakterije u narednih 12 meseci razložile ostatke u humus. Ipak, ovaj vid sahranjivanja još uvek nije zaživeo. Švedska kompanija "Promesa“ je radila testove na svinjama, ali ne i na ljudima, iako se stvaraocu ovog procesa, švedskoj biološkinji Suzan Mesak javilo više od 60 država koje su zainteresovane za korišćenje ovog načina sahranjivanja.

Doniranje tela u naučne svrhe je veoma korisna, ali ne tako uobičajena praksa, barem ne u Srbiji. Na ovaj način će telo pomoći mladim, budućim lekarima da se usavršavaju i vežbaju. Pojedini ljudi žele da se njihovo telo izloži u muzeju ili čak na izložbi, ali ne u vidu voštane figure. Procesom plastinacije se voda i masti iz organizma zamenjuju plastikom, čime se sprečava truljenje i širenje neprijatnih mirisa, a čuvaju čitava tela ili njihovi delovi.

Izbora imamo. Kada govorimo o sahranama, lagano raspadanje pod zemljom, pretvaranje u tečnost i prah samo su neke od mogućnosti koje se danas nude u svetu. Pogrebnici u SAD zarađuju preko 20 milijardi dolara godišnje, a nove usluge će sigurno doprineti porastu prihoda, ali i očuvanju životne sredine.

(Telegraf.rs / Izvor: Žurnalist /Miloš Stojanović)