TEMA TELEGRAFA: Godišnje 500 bubrežnih bolesnika, obavi se 100 transplantacija!

Prema podacima Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja oko 2.000 pacijenata u Srbiji nalazi se na listi čekanja za transplataciju. Od toga oko 800 pacijenata čeka na transplataciju bubrega, a ostali na transplataciju - jetre, srca, pluća i pankreasa.

U Srbiji je podeljeno 100.000 donorskih kartica, a trebalo bi da ih ima najmanje 3 miliona kako oboleli ne bi godinama čekali na svoju „drugu šansu“ ili čak i izgubili svaku nadu da će za života stići do preko potrebne operacije, saznaje Telegraf.

- Pokrenuta je procedura za izmenu zakona o transplantaciji organa – počinje priču za Telegraf pukovnik prof dr Đoko Maksić, koordinator za transplantaciju organa u VMA, i dodaje - Prema toj izmeni tražiće se samo pretpostavljena saglasnost građana za doniranje organa nakon moždane smrti, tačnije, napravićemo samo registar onih građana koji ne žele da doniraju organe. Svi ostali ući će u grupu potencijalnih donora.

Oni, međutim, koji odluče i da ne doniraju svoje organe neće biti odbijeni ukoliko im u nekom trenutku zatreba transplatacija. Prema rečima lekara, pitanje da li neko želi ili ne želi da donira organe, stvar je stanja njegove svesti i humanosti, a pravo na lečenje imaju apsolutno svi građani.

Zbog malog broja donora većina pacijenata, nažalost, ne dočeka transplataciju. Da bi se stalo na put ovom problemu prema Maksićevim rečima Srbija bi trebalo da ima najmanje 20 donora na milion stanovnika.

Svake godine bude registrovano po 500 novih bubrežnih bolesnika, koji su potencijalni kandidati za transplataciju, a obavi se svega 100 do 120 živih srodnih transplatacija bubrega.

Da bi neko postao živi srodni ili nesrodni donor, saznajemo, treba da zadovoljava sledeće uslove: Da bude sa pacijentom do trećeg stepena srodnosti, da nema infektivne metaboličke ili kardiovaskularne bolesti, uključujući šećernu bolest i da ne boluje od zloćudnih bolesti.

Potencijalan davalac organa prolazi i desetodnevno celokupno zdravstveno ispitivanje, koje populacija iz rizičnih grupa (drugim rečima, pušači i alkoholičari) ne može da prođe.

- Pored živih srodnih i nesrodnih donora postoje i donori sa utvrđenom moždanom smrću. Naime, ukoliko kod osobe dođe do nepovratnih teških oštećenja moždanih struktura i potvrdi se moždana smrt, one se razmatraju kao potencijalni donori kadaveričnih organa. Da li će takva osoba postati realizovani donor zavisi pre svega od pismene saglasnosti porodice - priča prof dr Maksić dodajući da čak i ako potencijalni donor sa utvrđenom moždanom smrću ima donorsku karticu, njegovi organi ne mogu bez pismene saglasnosti porodice da se uzmu.

Ovakvih donora u Srbiji ima svega pet na milion stanovnika, a intenzivno se radi na tome da se njihov broj poveća na 15 do 20, kako bi barem približno bile zadovoljene potrebe naših građana.

Donirani organi se u cilju održavanja vitalnosti podvrgavaju perfuriji (ispiranju), nakon čega se čuvaju u posebnim kontejnerima (sa temperaturom između 0 i 4 stepena). U zavisnosti od toga o kojem organu je reč, vreme njihovog čuvanja do transplantacije je razlilčito.

Srce i pluća čuvaju se od 4 do 6 sati, pankreas do 8 sati, jetra između 6 i 8 sati, a bubrezi između 12 i 24 sata.

Raspodela organa vrši se prema strogo utvrđenim kriterijumima. Pored krvno-grupne i tkivne podudarnosti, u obzir ulaze: vreme čekanja na listi, hitnost procedure, da li je pacijent dete (deca imaju prednost) i da li je za stanje pacijenta definisan stepen urgencije.

Foto: Marko Todorović

Kada se svi pomenuti kriterijumi usvojeni od “Eurotransplanta” uzmu u obzir, donosi se odluka koji pacijenti se nalaze na vrhu liste hitnosti obavljanja transplantacije.

- Problem transplatacije trebalo bi shvatiti kao nacionalni zadatak od prioriteta! Trebalo bi što pre da se otarasimo zabluda i da budemo svesni da nam Evropa neće pomoći, ako ne pomognemo jedni drugima - poručuje prof dr Maksić dodajući da su svakako neophodna veća ulaganja u ovu oblast kao i formiranje Fondacije za transplataciju organa Srbije koja bi iznalazila najbolja rešenja za "goreće" probleme.

Država bi svakako trebalo da uloži više u ovu granu medicine, pre svega jer je lečenje transplatacijom daleko jeftinije od lečenja dijalizom. Važno je svakako istaći i da je kvalitet života pacijenata daleko kvalitetnijih kod onih koji su podvrgnuti transplataciji, nego dugom i iscrpnom lečenju.

(Katarina Vuković)