Preminuo dr Spaso Anđelić, zamenik direktora GAK „Narodni front"

Primarijus dr Spaso Anđelić, zamenik direktora GAK „Narodni front", načelnik Dnevne bolnice u GAK-u i predsednik Regionalne lekarske komore Beograda, preminuo je juče posle kraće i teške bolesti

Unapred vas obaveštavam da ne želim o dr Spasi da pišem neutralni, novinarski tekst pun informacija o njegovom radu. To sam rekla i mojoj urednici. Ako već moram da pišem ovaj tekst, onda će to biti o Spasi kojeg sam ja poznavala. O čoveku čija sam pacijentkinja bila, koga je tokom poslednjih deset godina moja porodica prihvatila kao sopstvenog člana i koji je prvi dodirnuo mog sina kada me je porađao. A on, ovako mali, kada kod vidi dr Spasu na televiziji, viče: "Mama eno nam ga Spasa!"I baš me briga šta ćete reći, dok budete ovo čitali, što ću pomalo i da plačem sećajući se.

Ovo je moj tekst o Spasi

- Slučajno nemoj da si nešto pipnula u sali. Mora da bude sve sterilno. Ako si već tu, moraš da se ponašaš po svim pravilima. Gledaćeš srednje tešku operaciju mioma materice – govorio mi je prošlog leta dr Spasa dok smo oblačili sterilnu odeću za operacionu salu.

- A ako mi bude loše – pitam ga, dok on okrenut leđima pere ruke:

- Ma daj. Šta će ti biti loše! Pomažemo ženi da bude zdrava – odgovara on još jednom me upozoravajući da ne smem ništa da taknem.

Ulazimo u salu. Žena je na stolu. U anesteziji. Ima 38 godina i još nije dobila bebu. To je za ovog mog doktora bio imperativ da operaciju uradi tako da ona sutra može da postane majka. Gledala sam ga dok radi taj svoj posao. Toliko se trudio da sa što manje oštećenja tkiva materice ukloni tih pet mioma. A oni su bili svuda – u materici, u njenom zidu i iza. Dugo je trajalo. Kada je završio, pogledao me je i rekao:

- Sada je ova žena zdrava.

Ja sam posle toga trčala u redakciju da napišem reportažu. Morala sam brzo, jer u sali nisam mogla da pišem, snimam, a htela sam što više da ukradem od zaborava. Da vide sve žene da miomi nisu bauk. Ni operacija. Ako je radi Spasa.

Ujedno to je bio poslednji put da smo radili reportažu iz sale. Verujem da vas je malo koji ne znate da je dr Spasa bio u ekipi kada se rađala prva beba iz epruvete u našoj zemlji. On je jedini doktor koji je lečio, operisao, porađao žene obolele od HIV. Istovremeno, organizovao je da sve invalidkinje u Srbiji mogu da kod njega na odeljenju, obave pregled i dobiju svu neopohodnu negu i pomoć.

Upoznala sam neke od tih žena. Pričale su mi kako je Spasa nesvakidašnji lekar. Kako je pun razumevanja i predan poslu. Kad god sam otišla u GAK „Narodni front", čekajući ga da završi neku hitnu operaciju, bila sam na njegovom odeljenju. Sedela sam sa svim tim pacijentkinjama. One nisu znale ko sam ja. Slušala sam neverovatne priče kako im je pomogao. Svaka reč koju su izrekle o njemu meni se taložila u srcu. Bila sam srećna što je on pravi doktor. Ako me razumete šta hoću da kažem. Kada sam mu pričala kako o njemu govore pacijenti, on se samo smeškao. Odmahivao rukom...

I ta Dnevna bolnica odisala je karakterom dr Spase. Besprekorno čista. Svi zaposleni ljubazni. Predusretljivi.

Voleli su svog šefa. Tako su ga i zvali. To nisu morali ni da kažu. Brinuo je o njima. Govorio je kako niko ne vidi medicinske sestre. A one su izuzetno bitan deo ekipe u lečenju svakog pacijenta. Jednom mi je rekao kako su nepravedno malo plaćene za posao koji obavljaju.

Znao je da dođe u Strip. Moje omiljeno mesto. Popijemo kafu i ispričamo se. Svaki put kada sam ga molila da vodi trudnoću nekim mojim koleginicama, prihvatao je. A imao je pacijenata neverovatno mnogo. Došao je da vidi i gde smo kupili novi stan. Uvek kada bi se videli ili čuli, govorio je da pozdravim svoje dečake. Muža i sina.

A onda maj ove godine. Bila sam u gužvi. Nismo se čuli ni videli. Bio je 24. Zove me moja prijateljica Sandra. Radila je neku priču za novine i zvala je Spasu. Rekao joj je da je na bolovanju.

Završavam sa njom razgovor i okrećem njegov broj.

-Tako ti brineš za mene. Bolestan sam, a tebe nema ni da se javiš – bilo je prvo što je izgovorio.

Glas nije njegov. Ne zvuči dobro. Ja ne znam šta da kažem. Priča mi šta se desilo. Ja zanemela. Nemam nijednu reč u grlu. Hoću da kažem nešto. Zaboravila sam da pričam.

-Da li mogu da dođem da se vidimo – pitam nekako.

-Sačekaj još malo. Za deset dana ću moći – odgovara.

Prekidam vezu. Nije mi dobro. Kako je moguće, vrti mi se pitanje po mozgu. Zašto baš on? Čovek koji je pomogao da se rode tolika deca, izlečio mnogo žena, doneo dobra svakome ko mu se obratio. Nije gledao ni ko si, ni šta si. Uvek je bio tu za pacijente. Sve. On je zaslužan što smo moj sin i ja pregurali užasno težak porođaj.

Prolaze dani. Šaljem poruke. On odgovara da je bolje. Počeće da radi. Odlazim u Front. Gledam ga. Bledunjav je. Oslabio. Kaže da je dobro. Radimo priču za novine. I pričamo o svemu. Kaže da će sve da bude u redu.

-Neću još da operišem onako kako sam to pre radio. Naoperisao sam se za svoj radni vek. Pre neki dan nisam mogao da odbijem jednu operaciju. Trajala je dugo – govori mi. Osmeh je stari. I onaj blagi pogled.

Ja mu pričam sve iz glave čega sam mogla da se setim da je dobro da pije, jede. Kao da on nije lekar. On se smeje i kaže da mu i njegova porodica sprema i daje sve što će da mu ojača organizam.

Od tog 24.maja, pa do sada sam nekako strepela. Zašto ne govori da je završio sa terapijom, pitam se. Pre dve nedelje pitam ga kako je.

-Teško podnosim terapiju. Na bolovanju sam – kaže.

Iako sam htela svaki dan da ga pitam isto pitanje, nisam želela da ga uznemiravam. Govorila sam sebi da će se javiti.

Pre dva dana mu šaljem poruku pitajući ga kako je.

Odgovor nisam dobila.

Umesto toga, moj prijatelj Branislav mi jutros rano šalje poruku.

-Šta radiš sada? Pročitao sam da je umro tvoj doktor.

Ja znam da se prim. dr Spaso Anđelić, kada je zažmurio ovde, istog časa probudio tamo negde. Gde mu je sada sigurno bolje.

(Telegraf.rs / Izvor: Meta.rs / Radmila Briza)