FOTOGRAF PREDRAG VUČKOVIĆ: Ovo su najlepši kanjoni u Srbiji i Crnoj Gori! (FOTO)

Tirkizno zelena voda, neverovatni vodopadi, uski hodnici, vertikalne litice, različiti oblici kamenih figura i skulptura zidova koje je oblikovala voda godinama, raznolikost biljnog i životinjskog sveta − reči su kojima jedan od najboljih fotografa na svetu Predrag Vučković opisuje za Telegraf sve popularniju avanturističku disciplinu − kanjoning.

Reč je o sportu o kojem se donedavno znalo veoma malo na ovim prostorima, koji podrazumeva prolazak kroz kanjone smeštene u podnožju planina uz savlađivanje prirodnih prepreka poput vodopada, kaskada, bazena (kazana).

Tom prilikom koriste se različite veštine hodanja i tehnike: otpenjavanje, penjanje, spuštanje niz uže, pešačenje po eksponiranom terenu ili vodenom toku, provlačenje kroz uske procepe, skakanje u vodu i plivanje…

Najsažetije rečeno, kanjoning je "karta u jednom smeru". Ovu definiciju fotograf Predrag Vučković potkrepljuje činjenicom da na većini mesta u kanjonima nema mogućnosti evakuacije, ali i višegodišnjim iskustvom osvajanja najnepristupačnijih kanjona u regionu sa Extreme Canyoning Teamom, koji je pre pet godina osnovao s prijateljem alpinistom i članom gorske službe spasavanja Milošem Radevićem.

Svakim danom, saznajemo od Predraga, Extreme Canyoning Team ima sve više članova, međutim, u prvoj postavi, onoj profesionalnoj, ima 12 stalnih članova.

Poseban akcenat stavili su na prolaske kroz kanjone po Srbiji i Crnoj Gori, a naročito su ponosni na osvajanje kanjona "Knezovi", koji se nalazi u nacionalnom parku Tara, u kojem niko nikada pre njih nije bio, kao i na spuštanje niz kanjon "Seoski potok", koji važi za kanjon sa najvećom visinskom razlikom u Srbiji.

S obzirom na to da Extreme Canyoning Team organizuje komercijalne ture prolaska kroz kanjone po Srbiji i Crnoj Gori, pitamo Vučkovića da li amateri mogu da uđu u prvu postavu.

- Nemoguće je ući u prvu postavu preko noći. Mora da se stekne iskustvo da bi se ušlo u prvu postavu, jer je kanjoning specifičan sport - počinje priču za Telegraf Vučković, objašnjavajući nam odmah i koju vrstu priprema moraju oni koji žele da se upuste u ovu avanturu da prođu.

- Prvi nivo obuke traje svega jedan dan. Drugi traje između sedam i deset dana i organizujemo ga na poligonu kod Kraljeva na tvrđavi Maglić. Svako ko prođe obuku bezbedno može da se spusti niz kanjon, bez obzira na stepen težine njegove prohodnosti. U zavisnosti od pristupačnosti kanjona, neke grupe čak vodimo sa sobom i bez ikakvog treninga, samo sa osnovnom opremom (ronilačko odelo, pojas i šlem). Takav je, na primer, čuveni kanjon "Nevidio" u Crnoj Gori, kao i nekoliko kanjona u Srbiji. Inače, svakog novembra i decembra pravimo planove o tačnom datumu trening-kampova i odlaska u kanjone. Tačne datume svi zainteresovani mogu da nađu na našem sajtu.

Pored klaustrofobije, šta još ne smeju da imaju osobe koje se upuštaju u avanturu kanjoninga?

- Ne smeju da se boje visine i moraju da budu dobri plivači. Moram da istaknem da zahtevnost, kad je fizička spremnost onih koji se upuštaju u ovu avanturu u pitanju, zavisi pre svega od pristupačnosti mesta na koje se ide, tačnije težine ili lakoće savlađivanja kanjona.

Gde spavate? Da li vam se desilo da prenoćite u kanjonu?

- Spavamo u šatorima, u kampu... Jedinstveni užitak predstavlja buđenje ispred kanjona, zatim njegovo osvajanje i naposletku osećaj trijumfa po povratku u kamp. To su stvari koje čine ove avanture nezaboravnim. Sve zavisi od toga gde se nalazi kanjon koji osvajamo. Nekada prenoćimo i u hotelu ili nekom od privatnih smeštaja, a sasvim razumljivo, dešavalo nam se i da, doduše neplanirano, prespavamo u nekom od kanjona.

Pomenuću samo mali broj kanjona koje ste osvojili: "Vruća Rijeka", "Grlja", "Bogutovski potok", "Međurečki potok", "Seoski potok"... U čemu su prednosti, a u čemu mane domaćih u odnosu na inostrane kanjone?

- Svaki kanjon je priča za sebe i ima svoju dušu. Svaki je zaista specifičan na svoj način. Na primer, posebnu specifičnost kanjona u Srbiji (i to onih u okviru Nacionalnog parka Tara) čini to što svaki završava u reci. Na izlasku iz kanjona nas uvek čeka čamac... To zahteva potpuno drugu logistiku, koju savladavamo zahvaljujući sjajnoj saradnji s nadležnima iz Nacionalnog parka Tara. Primera radi, kanjon "Seoski potok" s više od 40 vertikala za spuštanje, kao i kanjon "Knezovi", imaju jedan od najfascinantnijih izlazaka u Drinu. To je nešto što bi svakom preporučio da vidi i doživi.

Fotograf uvek mora da ima najbolju poziciju. Gde se vi nalazite tokom spuštanja učesnika niz kanjon?

- Nalazim se svuda! (smeh) Izazov je veći što je prolazak kanjona teži. No, na prvom mestu mi je bezbednost ekipe, pa onda na red dolazi sve ostalo, pa i to kako će izgledati fotografija koju snimim. Veliki je izazov izneti dobru fotku u trenutku kada ste prinuđeni istovremeno da razmišljate i o sigurnosti. Uvek me vodi napred želja da pokažem ljudima šta je ono što se nalazi unutar kanjona, a što je sakriveno od njihovih očiju.

Koliko u proseku traju prolasci?

- Nikada ne žurimo kroz kanjone. Prolasci traju od dva do četrnaest sati, ali vreme za nas uopšte nije merilo jer umnogome to zavisi od vrste kanjona kroz koji idemo, od vremenskih uslova kao i od veličine grupe…

S obzirom na to da u većini kanjona mobilni telefoni nemaju domet, kako komunicirate s ekipom koja vas čeka na ulasku i izlasku?

- Nosimo satelitski telefon, ali do sada nije bilo potrebe da ga koristimo. Gde je god parče neba iznad nas, satelitski telefon može da se koristi.

Koliko ljudi ima u jednoj komercijalnoj turi?

- U zavisnosti od tehničke zahtevnosti kanjona imamo različite grupe: šest ljudi, 10 ili 12, ali i grupe od 15 do 20 ljudi. Prosečnu komercijalnu turu čine dva vodiča i šest do deset ljudi. Pri prvom odlasku u kanjon insistiramo na tome da mi obezbedimo kompletnu opremu. Pritom cena obuke ulazi u cenu prolaska kanjona i mala je u poređenju sa onim što ljudi dožive i zauvek ponesu sa ovih avantura.

(Katarina Vuković)