U OVOM SELU U SRBIJI SE NAJGORE ŽIVI: Tamno Bučje - jad, beda i čemer!

Do Stamenkovića: Zarija (43), Slađane (33), Aleksandra (12), Anastasije (9) i Dragana (4), do zaseoka Tamno Bučje u Babinoj Poljani od Vranja ima tačno 43 kilometra.

Do jedine kuće u tom zaseoku možete stići samo ako je put suv i ako nema kiše. Zarije nas čeka na drvenoj klupi ispred škole pored motora "tomos" i sa sinom Draganom, četvrogodišnjim živahnim dečačićem.

Škola, kao i sve planinske - oronula, velika u "G" vrata ona posleratna "iz 1945", zidovi popucali, malter otpao, na ulasku travnato školsko dvorište, česma i VC skovan od rasklimatanih dasaka.

Škola ima jednog đaka, Zarijinu ćerku Anastasiju, učenicu 3. razreda i učiteljicu Goricu Stošić, koja dolazi iz vranjskog sela Ranutovca. Od škole do kuće Stamenkovića kreće na svoju odgovornost, iako Zarije kaže da je to nemoguća misija.

Do kuće treba dva sata peške, toliko mala Anstasija svakog dana pređe do škole u jednom smeru. Nikad sama, prati je otac Zarije jer vukova ima i leti i zimi – uvek!

S leve strane je Besna Kobila i sneg na vrhu, do nje bugarske planine ogolele od prošlogodušnje paljevine, pravo nebo, a desno obrisi dolina i siluete planine Koćurac.

Do kuće Zarija dolazi se na motoru ili peške, a Zarije, da bi ukazao na put, trči ispred nas. Na jednom od useka nalazi se njegova kuća.

U susret trče Anastasija i Aleksandar, umazanog  lica, s pocrnelim prstima od igranja po livadama, u odeći prljavoj, krpljenoj, a za njima su pas i mačka.

Kuća pokrivena debelim slojem uštogljenog sena, zidana kamenom sa horizontalno ređanim gredama, premazanim dobro umešanim blatom sa sitnom slamom.

Ima i iskovane male prostorije od dasaka, gde Zarije čuva motor, njegov spas u ovim vrletima. Kuća je s dvoja niska vrata i dva mala prozorčeta.

Vrata su skovana od iskrivljenih dasaka-polutaka od drveta, a prozori od nekih lajsni s mutnim staklima.

- Ima 40 santimetara presovane slame na gredama koje čine osnovu krova. Tu su dve obezbeđene rupe od požara za ćumke – pokazuje Zarije.

Unutra, jedna prostorija, s počađavelim i rasljuskanim zidovima, nekim uramljenim slikama, starim satom koji kasni, nešto zakovano nalik na policu.

Soba - 4 puta 4 metra i uzan hodnik. U hodniku popustio krov, kad je kiša teče, a zimi sneg je ispred sobe. Tu čuvaju hranu, ali koju? U velikom buretu - kaci, dokle ne dopire vlaga, jeste brašno, a ostalo - krompir, pasulj i luk vise sa strane.

- To je glavna hrana, a kad dođemo do neke pare, tad jedemo "suvo", to vole deca, a i mi – kaže Slađana.

Pod "suvim" podrazumevaju salamu "parizer", paštete, "eurokrem"...

- Nekad pretekne i kobasice, one malo tvrđe, što se ne prži – objašnjava Slavica, koja se sva umazala od rada u štali, sličnoj prostoriji kao i kuća, oko jedne krave, jedne koze i dva jarića.

Sir ne prave, gde bi i u šta? Voda je dole kod izvora, ovde je više od 1.300 metra visine, hladno je, leto je kratko, mleko im čuva decu od boleštine.

Ipak, kod ovih ljudi i dece nećete videti tugu u očima zbog turobnog života, što je još jedno iznenađenje. Desi se da nemaju šta da jedu dan-dva, ali deca su vesela, čila, igraju se s psom i mačkom, valjaju po travi i prašini, a tek kad iznesu jariće, ljube ih, miluju...

- Nama ljubav ne nedostaje, mi se volimo i više nego što treba – govore Slađana i Zarije.

U sobi je na jednom mestu velika rupa, ispod je memljiv podrum, popustilo blato pored greda na podu, ali svi znaju gde, pa i noću ne mogu da je potrefe.

Sa svih strana su kreveti, nešto nalik na njih, skovani od drveta, podignuti od poda, a onda nabacano "sve i svašta" kako bi se ušuškali kad legnu da spavaju.

A ležu čim mrkne i ustaju čim svane. U sredini je furuna s velikom ćumkom, a sa strane šporet koji je nekada i negde nabavljen, ali se Zarije ne seća kad.

Zimi se lože i šporet i furuna, oko kojih se svi okupljaju na malim drvenim stoličicama. Tu uče Aleksandar i Anastasija, pišu na kolenima jer stola nemaju.

Inače, Aleksandar uči od petog do osmog razreda u školi u Prvoneku. Tamo stanuje kod rođaka, a vikendom dolazi, treba mu nešto više od pet sati planinskog hoda.

- Jedemo šta imamo, iz šerpe. Hleb u jednu ruku, kašiku u drugu, ako ima jela za kašiku. Većinom rukama, odlomiš komad i šta dohvatiš u šerpu. Juče sam ispekla na plotnu šporeta dve kromidke (dve glavice crnog luka), to su deca jela. Ovde je sve slatko. Molimo Boga samo brašno da nam uvek udeli i nema brige. Ostalo kako je pisano – priča Slađana.

(Telegraf.rs / Izvor: Dušan Đorđević - OK radio)