ČOVEK KOJI JE SLIKAO FELIKSA: Za dobru fotku daleko idem! (FOTO)

Predrag Vučković (39), jedan od najboljih profesionalnih fotografa na svetu koji je objektivom zauvek "zaustavio" najekstremnije sportske poduhvate na zemlji, nebu i pod vodom koje možete zamisliti, kaže da sanja svoje fotografije pre nego što ih realizuje.

Intenzivno razmišljanje i "bavljenje" onim što treba da slika, bilo da je to skok ruskog sportiste Valerija Rozova pravo u krater Mutnovski vulkana na Kamčatki, plivanje s ajkulama i ražama, vožnja snouborda po ivici aktivnih vulkana ili penjanje po planinskim vrhovima Antarktika u uslovima u kojima Sunce sija 24 časa, a temperatura dostiže minus trideset, kaže, vode ga napred.

Sve je detaljno isplanirao i pre nego što se kao deo Red Bull tima upustio u fotografisanje istorijskog trenutka - skoka ekstremnog sportiste i padobranca Feliksa Baumgartnera iz stratosfere sa visine od 39 kilometara. Priznaje, međutim, da je to bilo iskustvo koje nije ličilo ni na jedno do tada.

O tome koliko je naporno godišnje obići više od dvadeset zemalja, "pregurati" i po 112 letova, i da li su njegova prava mala remek-dela objavljena u više od 500 svetskih magazina rezultat savršene koncentracije, oštrog oka ili veštih ruku, pričamo sa Predragom na Dorćolu. No, pre svega pitamo ga da li je istina da se ni sa jednog događaja nije vratio bez fotografije.

- Istina je, i mogu vam reći da je ta referenca iz moje biografije u poslednje vreme počela malo da me opterećuje - počinje priču za Telegraf uz osmeh Predrag: - Baš zbog toga, kada god treba da se uhvati nešto objektivom u sekundi ili dve, zovu mene!

Jedan ste od trojice fotografa koji su imali privilegiju da u okviru programa "Red bul stratos" ovekoveče skok austrijskog padobranca Feliksa Baumgartnera iz stratosfere, uz pomoć specijalne kapsule i helijumskog balona? Kakav je Feliks privatno?

- Feliks je pre svega disciplinovana osoba! Celoj stvari je doslovno vojnički pristupio. Živeo je 24 časa, 365 dana u godini za taj jedan trenutak! Sve je bilo podređeno tome - od režima ishrane do svakodnevnih napornih treninga i detaljnih priprema. Doveo je sebe do stadijuma da ste pri prvom susretu sa njim mogli bez dvoumljenja da zaključite: "Ovaj čovek će ostvariti ono što je naumio".

Kažu da se dan nakon skoka Feliks "izgubio". Tačnije, da je isključio telefon i otišao sa majkom i suprugom da se odmori od svega. Da li ste i vi osetili nešto slično?

- Feliks je "nestao" sutradan, jer mu je bilo svega dosta (smeh)! Razumem ga u potpunosti, iako sam nisam imao tu potrebu.

Vaš zadatak je bio da iskreirate priču o svakom Feliksovom koraku. Svaka od vaših fotografija inače jeste svojevrsna priča za sebe. Kako ste se osećali tokom rada na Baumgartnerovoj priči?

- Za mene je taj projekat trajao čitavih godinu dana. Šest puta sam odlazio u Ameriku kako bismo pre finalnog skoka sa 39 kilometara, između ostalog, realizovali i probne skokove - sa 21 i 29 kilometara. Bio sam zadužen da ispratim Feliksov dolazak u kamp, gde sam snimao njegove pripreme, oblačenje, testiranje kapsule... Kada je bio spreman za lansiranje, otišao sam u sinepleks helikopter odakle sam slikao podizanje i lansiranje balona, i pratio ga do određene visine. Nakon toga sam ga sačekao na lending zoni. No moj zadatak nije bio samo da slikam Feliksa. Trebalo je ovekovečiti i tim od 15 naučnika koji je radio na projektu, trenutnog rekordera Džoa Kitindžera... Trebalo je uhvatiti svaki detalj, pripremu, kapsulu, odelo...

Snimili ste više od hiljadu Feliksovih fotografija. Planirate li da ih objedinite na jednom mestu?

- Fotografije će se do kraja godine pojaviti u knjizi o ovom nesvakidašnjem projektu, koja će najverovatnije biti naslovljena "Mission to the Edge of the Space".

Postoji li novac za koji biste prodali neku od tih fotografija?

- Od 2005. radim za Red Bull i počastvovan sam što sam deo tog sjajnog tima. Neke kodekse nikada ne bih prekršio. Iako me niko ne uslovljava oko prodaje, moram da kažem da nema cene za koju bih pristao da prodam te fotografije. Nije sve u novcu!

Sa ruskim sportistom Valerijom Rozovim prošli ste verovatno najopasnije avanture. Zabeležili ste njegov skok u aktivni vulkan i proveli više od mesec dana na nepristupačnom Antarktiku?

- Snimio sam Valerijev skok pravo u krater Mutnovski vulkana na Kamčatki. Tu je odista bilo opasnih situacija. Trebalo je što pre izvući Valerija iz kratera zbog otrovnih gasova, a onda desilo se i da se momku koji je leteo sa njim kasnije otvorio padobran nego što je trebalo. Srećom, pao je u sneg. Na Antarktiku smo u najsurovijim uslovima proveli 35 dana. Snimao sam Rozovljevo osvajanje vrha Holtana (2.650 metara). Spavali smo u šatorima na temperaturi koja se kretala između minus 18 i minus 30. Konstantno sijanje Sunca nije nam dalo oka da sklopimo, a od odbijanja svetlosti od snega imao sam rane po licu. Bila je to, možda, najnapornija avantura do sada.

Baš na pripremama za odlazak na Antarktik zamalo niste upali u provaliju?

- Bilo je to na Mon Blanu. Lavina je nas nekoliko odgurala na samu ivicu provalije duboke 50 metara. Imali smo sreće da izvučemo žive glave. Tokom projekta na Antarktiku od silnog penjanja i silaženja polomio sam meniskus. Bilo je prilično bolno raditi nakon toga. Inače, Valerij me je zvao ove godine da ovekovečim njegov skok sa Mont Everesta, međutim nisam mogao da idem. Čak smo se i šalili na tu temu... Rekao sam mu: "Slušaj, zovi me kad budeš radio neki projekat u šortsu i majici" (smeh).

Samo u prošloj godini obišli ste više od dvadeset destinacija i pregurali neverovatnih 112 letova... Koje vam je mesto ostalo u najlepšem sećanju?

- To je definitivno Kamčatka. Mesto sa netaknutom prirodom u pravom smislu te reči. Samo tamo možete nakon vožnje snoubordom niz ivicu aktivnog vulkana u podnožju da "naletite" na medvede koji love losose! To su slike koje se ne zaboravljaju.

Aktivno se bavite i ekstremnim kanjoningom, a u sektoru podvodne fotografije napravili ste pravu revoluciju zabeleživši slike koje niko nije radio na taj način pre vas.

- Bavim se kanjoningom, ali i ronjenjem i to punih 20 godina. Zapravo, instruktor sam ronjenja. Na zemlji je sve dinamično, a pod vodom je jedan drugi, usporeni svet. Volim otvorene prostore pod vodom. Slikao sam ajkule, raže...

Kako je izgledao vaš prvi susret s ajkulama?

- Kao sa vama (smeh). Prijatan i opušten... Inače, ovde se malo zna kakve sjajne kanjone imamo u regionu. Nedavno sam sa ekipom bio u kanjonu Grlja na Prokletijama. Šest sati smo konstantno plivali u vodi na temperaturi od svega šest stepeni, i sve vreme smo uživali radeći. To je najbistrija voda u kojoj sam bio. Posebnu seriju posvetio sam spoju ekstremnih sportova i podvodne fotografije. Biće to radovi zasnovani na takozvanoj split-level tehnici.

Nije vam se desilo da se sa događaja vratite bez fotografije, a da li vam se dogodilo da ostanete bez opreme?

- Više puta. Najskuplji peh sam imao u Sarajevu. Naime tokom slikanja "base jumpa" sa tornja Avaz, aparat koji sam prethodno prilepio za staklo, pao je! Prva misao koja mi je proletela kroz glavu bila je: "Hvala Bogu da ispod nema ljudi", a onda i "Zašto ne bih slikao drugim foto-aparatom onaj koji pada". Tako je nastalo nekoliko fotografija tog mog aparata u letu!

Koliko ste daleko spremni da idete u svojim avanturama?

- Jako daleko, ali uvek postoji granica! Na prvom mestu su mi sigurnost kolega i moja sigurnost, a na poslednjem fotografija! Ne bih sve učinio za dobru fotku, ali sam spreman jako daleko da odem. Mislim da je u ovom smislu velika prednost to što imam dobru komunikaciju s ekstremnim sportistima i što i sam poznajem veštine koje mi omogućavaju da dođem do posebnih lokacija i zabeležim te jedinstvene trenutke. To su ljudi koji i te kako dobro znaju šta rade i imaju granicu koju ne prelaze. Kada se razumete sa takvim ljudima, onda odista daleko možete zajedno da odete.

(Katarina Vuković)