MUK: Zašto Bosanci i Hrvati ćute o otkrićima CIA?

Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) svakodnevno objavljuje podatke iz 300 dokumenata sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, a koji se tiču rata bivšoj Jugoslaviji.

Tajni dosijei opisuju koliko su Amerikanci radili na ujedinjenju Bošnjaka i Hrvata protiv Srba i koliko su bili povlašćeni kod zapadnih sila. I dok su u Srbiji ovi dokumenti naišli na veliku pažnju javnosti, začuđuje podatak da skoro ni jedan medij iz bivših zemalja SFRJ nije preneo njhov sadržaj, uprkos tome što su sve tri zemlje direktno učestvovale u ratovanju.

U dokumentima se navodi da Alija Izetbegović nije želeo multietničku BiH, iako se za to zalagao. Navodi se da su Bošnjaci zloupotrebili pristrasnost američke administracije i napadali su Srbe iz zaštićenih zona. Ističe se i da su SAD nameravale da daju Republici Srpskoj referendum za otcepljenje posle mirovnog sporazuma u Dejtonu, a pre američkih izbora.

Otkrivaju da su se pregovori u američkoj bazi između Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića kretali od žestokih sukoba do zbijanja šala sa sve tri strane. Svim tim dešavanjima bave se odlomci tajnih dosijea sa kojih je CIA rešila da skine oznaku "poverljivo", a koji očigledno nisu dovoljno zanimljivi medijima u bivšim republikama.

Iz do sada objavljenih dokumenata se zaključuje da su SAD bile neodlučne po pitanju priznanja samostalnosti bivših jugoslovenskih država, jer su strahovale kakve bi reakcije to moglo imati na terenu. Šansa je pružena Bosancima nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kada su SAD tadašnjem predsedniku BiH, Aliji Izetbegoviću, dali priliku da kroz pozitivan tretman sarajevskih Srba pokaže da je za multietničku BiH, ali on tu šansu nije iskoristio.

U dosijeima se vidi da je administracija tadašnjeg predsednika Bila Klintona bila više naklonjena Bošnjacima, a jedan od glavnih razloga za otvorenu podršku bilo to da su, po njihovom mišljenju, Srbi želeli veliku Srbiju, Hrvati veliku Hrvatsku, a jedino Bošnjaci multietničku i nepodeljenu BiH. Dok je u analizi dokumenta "Srbija: Balkanski kavgadžija za devedesete", u čijem su stvaranju učestovovali sužbenici CIA, Stejt dipartmenta, DIA i Ministarstva odbrane SAD, sastavljenoj krajem januara 1993. godine, navođeno niz mera koje bi trebalo preduzeti protiv navodnih srpskih ambicija za stvaranje “Velike Srbije". Dok se za Veliku Hrvatsku ništa ne spominje.

Ciljevi Amerikanaca u toku rata su bile snažne sankcije protiv Srbije i njena politička izolacija, a sledili su predlozi poput stvaranja bezbednih zona u BiH za Bošnjake, naoružavanje Bosne i Hrvatske, vazdušni udari u Bosni i "možda pretnje i preduzimanje vazdušnih udara protiv vojnih ciljeva u Srbiji".

Američka administracija je znala da Bošnjaci zloupotrebljavaju zaštićene zone UN napadajući Srbe radi provociranja NATO intervencije, ali je ovo pitanje ignorisala ili umanjivala njegov značaj. Umesto adresiranja muslimanske ofanzive iz zaštićene zone, direktori su u nastavku raspravljaju o načinu izvođenja vazdušnih udara protiv Srba.

O očiglednoj pristrasnosti američke administracije govori i dokument CIA od 12. avgusta 1994. godine, u kojem Majkl Rouz, general UN-a na terenu, upozorava da bi kršenje zaštićenih zona trebalo da se odnosi i na Bošnjake.

Amerika je u tom periodu čak ozbiljno razmišljala da dozvoli Republici Srpskoj referendum o otcepljenju dve do tri godine nakon sklapanja mirovnog sporazuma i ponude stvaranja konfederacije Republike Srpske sa SR Jugoslavijom, kako bi osigurale završetak konflikta pre 1996. i američkih izbora.

CIA je znala i za vojno-policijsku akciju Hrvatske vojske “Oluja” u julu 1995. godine i prezicno” predvidela razvoj događaja u oslobađanju tadašnje SAO Krajina. Tada se navodi da je FranjoTuđman planirao “brzu” vojnu akciju da bi glavne ciljeve zauzli u roku od 72 sata. CIA je tada, kako se navodi u dosijeima, predvidela da bi “borbe dužeg trajanja najverovatnije podstakle Srbiju na umešanost velikih razmera”.

O konačnim pregovorima o miru je član Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, general-pukovnik Donald Kerik ocenio da o podeli teritorije u američkoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu, 1995. godine, bili ubedljivo najteži i da su povremeno ličili na scene iz kultnog filma “Kum”, u kojoj pregovaraju dve porodice – “don Slobo (Slobodan Milošević) i bosanski Srbi i i don Izi (Alija Izetbegović)”. Ocenio da se atmosfera tokom tih pregovora kretala od usijanja, galame i sukoba, zbog kojih je nastavak rata bio potpuno izvestan, do zbijanja šala i zajedničkih večera čelnika BiH, Srbije i Hrvatske.

Postavlja se pitanje zašto se dokumenti ne objavljuju u bivšim zemljama SFRJ. Da li zbog toga što dosijei favorizuju Bošnjake i Hrvate ili zato što ne ispadaju Srbi jedini zločinci?

Rat u BiH je odneo 100.000 žrtava, jedan je od najkrvavijih sukoba u Evropi u 20. veku, a preko 2 miliona ljudi je raseljeno iz svojih domova ili su postali izbeglice. Nakon rata na području BiH je ostalo između 1,2 i 3 miliona neeksplodiranih nagaznih mina, koje i danas odnose ljudske živote. Nemoguće je da ne postoji nezainteresovanost ljudi za činjenice o ratu u bivšim republikama, ili se i dalje zalažu za propagandu da su Srbi najveći krivci. Jer, ako nešto niste pročitali u novinama, to se nije ni dogodilo!

(Telegraf.rs)