BOSNA & BELGIJA: Različite kao nebo i zemlja, liče kao jaje jajetu! (FOTO) (VIDEO)

Bosna je siromašna, korumpirana, balkanska, ratom razorena zemlja koja i 18 godina nakon potpisivanja mira vida svoje rane permanentnim sipanjem soli po njima. Belgija je bogato, razvijeno, uređeno, zapadnoevropsko kraljevstvo čiji je glavni grad ujedno i prestonica najbogatije svetske zajednice država - Evropske unije.

Naizgled, Bosna i Belgija su dve potpuno različite države koje jedna sa drugom imaju veze kao što nebo ima sa zemljom.

Pa ipak, verovali ili ne, među njima ima zaprepašćujućih sličnosti.

ETNIČKE PODUDARNOSTI

Bosna i Belgija imaju u načelu gotovo identičnu multietničku strukturu, koja je ne samo determinisala istorijske procese i politiku obe zemlje, već aktivno to radi i danas.

Bosnu sačinjavaju tri konstitutivna naroda, Bošnjaci, Srbi i Hrvati. Bošnjaci čine po poslednjim procenama 46 odsto ukupnog stanovništva, Srbi 38 odsto a Hrvati 15. Ovih se dana sprovodi prvi popis posle 1991. godine koji će tačno ustanoviti brojke.

Belgija je, sa svoje strane, sačinjena od tri zajednice, kako se zvanično i zakonski zove ono što bi u Bosni bili konstitutivni narodi. Flamanci čine 58 odsto, Valonci 31, a tu su i Nemci koji čine manje od jednog procenta.

Odmah se uočava patern. Vidimo dva naroda koji se po brojnosti i teritoriji koju pokrivaju izdvajaju kao dominantni, ali je prisutan i treći koji je (premda u belgijskom slučaju brojčano minoran) priznat kao etnička grupa jednaka prvim dvema. Interesantno, opštine nemačke zajednice nalaze se na teritoriji južnog entiteta, Valonije, baš kao što se hrvatske nalaze u Federaciji kojom politički i demografski dominiraju Bošnjaci.

Postoje tri krupne razlike u ovom segmentu. Prvo, prema poslednjim procenama čak je 25 odsto belgijskog stanovništva stranog porekla, što sa Bosnom nije slučaj. Drugo, u Belgiji postoji jezička podela kakve u Bosni nema, pošto sva tri naroda govore jednim jezikom koji nazivaju različitim imenima. Treće, dok je Bosna podeljena između tri religije, Belgijom dominira rimokatolicizam, bez obzira na etničku pripadnost: 75 odsto ove zemlje čine, barem nominalno, sledbenici rimskog pape.

POKLAPANJE POLITIČKE STRUKTURE

Kakvu, naizgled, sličnost može imati balkanska republika kojom vlada trojno predsedništvo, sa zapadnoevropskim kraljevstvom u kome monarh ima veću ulogu nego bilo gde u Evropskoj uniji?

Za divno čudo, ogromnu.

Entitetska podela i teritorijalna organizacija

Belgija je podeljena na tri zajednice, tri regije i četiri govorna područja. U više je navrata nakon brojnih ustavnih kriza i međuetničkih tenzija poslednjih decenija menjan i nadograđivan Ustav, pre nego što je poprimio današnji oblik za koji se nikako ne može reći da je konačan pošto postoje mnogi koji traže njegovo dalje modifikovanje (baš kao i u Bosni).

U suštini, dve regije su dominantne, flamanska (na severu) i valonska (na jugu), što korespondira sa bosanskom podelom na Republiku Srpsku (na severu) i Federaciju (na jugu). Treći region je briselski koji ima poseban status kao prestonica, premda i on donekle može da korespondira sa Brčko Distriktom po činjenici da ima posebnu upravu i da je deo i jednog i drugog entiteta.

Tri zajednice su flamanska, valonska i nemačka. Četiri govorna područja su holandsko, francusko, nemačko i dvojezični Brisel. Zajednice se teritorijalno preklapaju i sa regijama i sa govornim područjima, ali svaka od ovih teritorijalnih podela ima svoje sopstvene nadležnosti, skupštine i vlade.

Zajednice su zadužene za kulturna, obrazovna i lingvistička pitanja, dok je nadležnost regija u svemu ostalom, ne računajući nadležnosti federalne vlade.

Regije (kao bosansko-hercegovački entiteti) su dalje podeljene na provincije (kao kantoni u BiH). Flandrija i Valonija imaju po pet provincija, dok je Briselska regija jedinstvena. Zajedno su deset flamanskih i valonskih provincija podeljene na 43 administrativna arondismana (Brisel je i ovde jedinstven), koji su podeljeni na 589 opština koje obično imaju po nekoliko podopština.

Postoji inicijativa da se u Belgiji formira i jedanaesta provincija na teritoriji nemačke zajednice, u koju bi ušlo devet opština u kojima oni žive, slično inicijativi za formiranje trećeg, hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini ili barem hrvatskog izbornog područja.

Premda je Republika Srpska zaobišla dodatni birokratski haos pa je podeljena direktno na opštine, Federacija BiH između entiteta kao celine i opština ima i deset kantona (provincija). U BiH ukupno postoji 137 opština.

Državni vrh

Kralj Belgijanaca ima donekle sličnu ulogu onoj koju ima Visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini. Po ustavu, kralj imenuje i smenjuje ministre, stara se da se zakoni koje je doneo federalni parlament primenjuju, ima pravo da podnosi zakone parlamentu i predstavlja državu u inostranstvu. Premda monarh ne može da deluje bez potpisa nadležnog ministra, samo je potonji odgovoran za to što radi: kralj je oslobođen svake odgovornosti (suprotno Rimskom statutu Međunarodnog krivičnog suda). Premijer barem jednom nedeljno mora na audijenciju kod kralja.

Slično njemu, Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu po tzv. bonskim ovlašćenjima ne odgovara za svoje postupke, nastupa kada partije nisu sposobne ili ne žele da deluju i razrešava javne delatnike njihovih dužnosti. Ova ovlašćenja su trenutno van snage, ali EU preti da će ih - ako BH političari ne budu rešili problem o kome će više reči biti kasnije - vratiti.

U Bosni i Hercegovini na najvišem nivou izvršne vlasti postoji jedno združeno predsedništvo države kao celine, dva entitetska predsednika (po jedan u Federaciji BiH i Srpskoj), četiri vlade (BiH, Federacija BiH, Republika Srpska, Brčko Distrikt) i četiri skupštine. Brčko takođe ima i svog odvojenog međunarodnog supervizora.

Predsedništvo BiH se sastoji od predstavnika sva tri konstitutivna naroda: Federacija bira bošnjačkog i hrvatskog, Srpska bira srpskog člana. Ono imenuje predsedavajućeg Veća ministara (predsednika vlade), a izbor potvrđuje Parlamentarna skupština.

Veće ministara u Bosni i Hercegovini i belgijski Federalni kabinet dele sličnosti po nekoliko stavki. Vlada u Briselu može imati najviše 15 ministara, a zastupljenost Flamanaca i Valonaca mora biti podjednaka. Premijer može biti isključen iz ove kvote. U Veću ministara BiH broj članova je ograničen na deset, uključujući i predsedavajućeg koji ima dva zamenika: njih trojica ne smeju biti iste nacionalnosti.

Belgijski Federalni parlament je dvodoman, i sastoji se od Predstavničkog doma i Senata, isto kao i Parlamentarna skupština BiH. Flandrija daje 79 predstavnika, Valonija 49, a Briselska regija 22, što je utemeljeno u broju stanovnika. U Senatu sedi 25 direktno izabranih Flamanaca i 15 Valonaca, 10 senatora izabranih od strane flamanske i 10 od strane valonske zajednice, kao i jedan Nemac, zatim 10 senatora koje biraju prve dve grupe senatora, i konačno tu su i deca vladajućeg monarha koja bi mogla da naslede tron.

Ako vam ovo zvuči konfuzno, pređimo na Bosnu.

Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH ima 42 poslanika (dve trećine se biraju u FBiH, jedna u RS). Da bi se zakon izglasao u Predstavničkom domu potrebno je da najmanje dve trećine poslanika glasa za njega te da u toj većini bude po barem pola poslanika iz Federacije i RS. Na taj je način 23 odsto poslanika u stanju da blokira bilo koji zakon.

U Domu naroda sedi po pet pripadnika sve tri nacije, sa tim da se u FBiH bira njih deset a u RS pet; devetorica čine kvorum, ali u njemu mora biti po barem tri pripadnika sva tri naroda. Ukoliko većina bošnjačkih, hrvatskih ili srpskih delegata zaključi da određeni zakon ugrožava vitalni nacionalni interes jednog od konstitutivnih naroda Bosne i Hercegovine, tada ulaže veto na taj zakon. Isto se može uraditi i u Domu naroda Parlamenta Federacije.

Složenost i nefunkcionalnost državne uprave

Usled slične etničke podeljenosti, jednako komplikovane teritorijalne organizacije i složene uprave na relativno maloj teritoriji, Belgijsko kraljevstvo i Bosna i Hercegovina suočavaju se sa permanentnim ustavnim i parlamentarnim krizama, i krajnje nefunkcionalnim državnim aparatom.

Belgija ima sveukupno 17 parlamenata i vlada (ne računajući opštine), ali su Flamanci spojili skupštine i vlade svoje regije i zajednice; međutim, poslanici flamanske zajednice izabrani u Briselu ne mogu da glasaju po pitanjima flamanske regije. Premda Valonci imaju odvojene institucije, skupština valonske zajednice vuče svoje poslanike iz skupštine te i briselske regije a ministri u vladi valonske regije često su i ministri u vladi valonske zajednice.

Slično tome, u Bosni i Hercegovini kao celini postoji ukupno 14 skupština i vlada. Parlament Republike Srpske je jednodoman, ali u Federaciji postoji dodatna komplikacija zbog etničke podeljenosti entiteta: naime, slično državnom parlamentu, i on ima dva doma, Predstavnički i Dom naroda. U Domu naroda FBiH sedi po 17 Bošnjaka, Hrvata i Srba, kao i sedam "ostalih". Pored toga, i svaki kanton u Federaciji ima svoju vladu i skupštinu, kao i Brčko.

Problemi koji, zahvaljući ovakvom političkom džumbusu, nastaju u obe države potpuno su prirodni.

Belgija je u periodu od 2007. do 2011. godine prolazila kroz ozbiljnu političku krizu i nestabilnost zbog etničkih, jezičkih i komunalnih tenzija: vlada je formirana tek nakon 194 dana pregovora, ubrzo se raspala pa je ponovo formirana, pa se ponovo raspala, pa je opet formirana i napokon se ponovo raspala. Novi izbori nisu rešili problem: narednih 541 dan Belgija je bila bez vlade, što je svetski rekord.

Glavni kamen spoticanja su bile i jesu i dalje ustavne reforme i devolucija vlasti, kao i podela neustavne Briselske regije (slično tome, Srpska zvanično i dalje vidi izdvajanje Brčkog iz njene ingerencije kao protivustavni i antidejtonski čin), što traže flamanske partije dok Valonci žele da zadrže status kvo.

Bosna prolazi kroz sličnu ustavnu i političku krizu.

- Stranke u parlamentu BiH teško da mogu oko bilo čega da se dogovore, pošto postoje neprestani mehanizmi blokade kroz entitetsko glasanje, to jest stroge kriterije u Domu naroda gde svako zateže na svoju stranu, po pitanju bilo čega. Kad je na redu zakon o matičnom broju, Srbi bi da imaju neki broj koji označava RS, Bošnjaci su protiv, onda se "kolju" tako neko vrijeme, onda opet, pa ko se kako nagodi s Hrvatima, i tako u nedogled. Evo sad su primili ribanje u Briselu svi, pa su se dogovorili da nekako implementiraju Sejdić-Finci presudu - kaže naš sagovornik iz Sarajeva Vuk Bačanović, zamenik glavne i odgovorne urednice magazina "Dani".

Da li je u poslednjih nekoliko godina koliko kriza traje bilo slučajeva da posle izbora vlada za dugi period nije mogla da se formira zbog toga što niko nije mogao da skupi većinu?

- To smo imali odmah poslije izbora 2010. jer nikako nije moglo doći do dogovora. Na kraju, posle više od godinu dana od izbora, nekako su SNSD-SDS-SNS-SDP-SDA i manje hrvatske stranke sastavili vladu. Međutim, onda je pukla federalna koalicija SDP i SDA, pa je SDP izbacio SDA iz državne vlasti i uveo SBB. Sada i SNSD hoće da šutne SDS, HDZ su im partneri, a SDP trguje - dodaje on.

Šta je sa vladom Federacije? SDP je izbacio SDA iz vlasti?

- Da. SDP je zadobio većinu u federalnom parlamentu bez njih, ali nisu uspjeli skinuti ministre iz redova SDA u federalnoj vladi pa sada imamo u parlamentu Federacije većinu koju čine SDP-SBB-HDZ, a vlada ne odražava tu većinu jer se SDA pozvala na vitalni nacionalni interes u Domu naroda Federacije sa argumentom da je ugrožen bošnjački narod. Sada imamo taj status kvo pošto izbor sudija Ustavnog suda Federacije koji odlučuju o tome da li je ta apelacija opravdana ovisi o Domu naroda federalnog parlamenta gdje bošnjačku većinu čine SDA kadrovi koji nisu dozvoljavali da se imenuju sudije - objašnjava Bačanović.

Problem tamošnje politike se ne završava na tome. Zbog etničkog ključa po kome se biraju članovi Predsedništva i Doma naroda Parlamentarne skupštine (moraju biti pripadnici jednog od tri konstitutivna naroda) isključeni su svi ostali. Zbog toga što nisu mogli da se kandiduju, Rom Dervo Sejdić i Jevrejin Jakob Finci tužili su Bosnu i Hercegovinu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu i dobili.

Evropska unija je zato obustavila pregovore sa BiH dok se ovo pitanje ne reši a diskriminacija po nacionalnom pripadništvu ne ukine. Političari našeg zapadnog suseda još uvek nisu uspeli da se dogovore oko ustavnih promena koje bi ovo omogućile; Republika Srpska je odmah prihvatila usvajanje modela Sejdić-Finci, ali bošnjački političari žele da iskoriste to kako bi smanjili ovlašćenja srpskom entitetu, što Banja Luka ne dozvoljava.

HDZ BiH sa svoje strane pokušava da na konto ovoga izdejstvuje ili stvaranje trećeg, svog entiteta (za ovo imaju podršku srpskog rukovodstva) ili da dobiju svoje izborno područje koji će im omogućiti da sami biraju svog predstavnika.

Tu dolazimo do još jedne čudesne karakteristike bosansko-hercegovačkog izbornog modela. Naime, Federacija BiH daje dva predstavnika u Predsedništvu, jednog Bošnjaka i jednog Hrvata. Međutim, i Bošnjaci i Hrvati glasaju zajedno, zbog čega se redovno dešava da Hrvati daju najviše glasova jednom kandidatu a da Bošnjaci izaberu drugog, "svog" Hrvata koji im više odgovara.

Septembra 2010. godine Međunarodna krizna grupa upozorila je zato da su "neslaganje između bošnjačkih i hrvatskih lidera, i disfunkcionalni administrativni sistem paralizovali donošenje odluka, i doveli entitet (FBiH) na rub bankrota i socijalnih nemira". Dve godine ranije se to i desilo, kada je nakon isplate neplaniranih socijalnih davanja, na računu ovog entiteta ostalo 434 KM (221 euro).

Koliko je političko stanje stvari u ovom entitetu loše pokazuje i činjenica da je Ustavni sud BiH zastavu i grb Federacije još 2007. godine proglasio neustavnima jer na njima nije zastupljen srpski narod, a novi simboli nisu doneti do dana današnjeg jer lideri ne mogu da se dogovore.

Ipak, primer koji najbolje ilustruje paralizovanost bosanskog sistema je Zakon o matičnom broju.

Još maja 2011. godine Ustavni je sud BiH doneo odluku da je Zakon o JMBG protivustavan te naložio parlamentu da najkasnije u roku od šest meseci uskladi sporni član ovog akta. Pošto ni posle skoro dve godine političari nisu uspeli da se dogovore oko izmena, Ustavni sud je 12. februara ove godine ukinuo zakon zbog čega sva deca rođena posle tog datuma nisu mogla da dobiju matični broj, a time ni dokumente.

Nakon što je u javnost isplivalo da zbog toga beba Belmina Ibrišević nije mogla da se leči u Beogradu, izbili su protesti ali političari i dalje nisu mogli da se dogovore. Beba Berina Hamidović je preminula zbog ove njihove nesposobnosti i sistema koji jednostavno ne funkcioniše. Novi zakon je donet tek u julu.

Ironija je htela da bosansko-hercegovački političari moraju svoju posvećenost rešavanju ove nefunkcionalnosti da brane ovih dana upravo u Belgiji.

SEPARATIZAM

Među Flamancima postoji snažan pokret koji se zalaže za emancipaciju i širu autonomiju Flandrije; može se slobodno reći da su danas skoro sve partije ovog naroda na ovaj ili onaj način u njegovom sklopu.

U ovom pokretu izdvajaju se četiri glavne struje. Prvo, tu su partije krajnje desnice poput Flams Belanga (Flamanski interes) koje se zalažu za otcepljivanje od Belgije i osnivanje nezavisne flamanske republike. Drugo, postoje konfederalisti koji posle izbora 2010. godine čine većinu u flamanskom parlamentu; najveća stranka ovog tipa su Hrišćanske demokrate i Flamanci (CD&V). Treća struja se zalaže za unapređivanje postojećeg federalnog ustrojstva. Četvrti su oranžisti, koji su za pripajanje Flandrije Holandiji.

Za razliku od Bosne, u kojoj je međunacionalni suživot otežan krvavim sukobima u 20. veku, a posebno poslednjim početkom '90-ih godina, flamanski separatizam je pre svega determinisan ekonomijom (Flandrija je značajno bogatija od Valonije i svake godine ogromne novčane sume se prelivaju iz nje na jug, a Flamanci veruju da se novac troši netransparentno i neplanski), a potom i jezičkom barijerom i istorijom ekspanzije francuskog na račun holandskog (Brisel je, primera radi, danas dominantno frankofon, što nije bio slučaj pre 150 godina).

Posledica frankofonizacije Belgije od kako je 1830. godine postala nezavisna od Holandije je u tome što Flandrija, premda bogatija i sa više stanovnika, zauzima manju teritoriju od Valonije. Flamanci su bili neprestano diskriminisani zbog jezika, a to je nešto što se teško zaboravlja.

Paralela sa statusom Srba i Hrvata, kao hrišćanske "raje" u Otomanskom carstvu je odmah vidljiva. Sećanje na taj period, strah od ponavljanja genocida iz Drugog svetskog rata praćen nacionalističkim buđenjem nakon 45-godišnje jugoslovenske uspavanke bili su glavni motivi zbog kojih Srbi početkom devedesetih nisu želeli da ostanu u BiH kojom bi dominirali Bošnjaci. Slično je bilo i sa Hrvatima.

Većina Srba u BiH nikada se nije odrekla ideje o nezavisnoj državi koja bi se eventualno pripojila Srbiji, i aktivno prete referendumom o nezavisnosti svaki put kada bošnjački lideri pokušavaju da smanje ingerencije Republike Srpske. I srpski i hrvatski lideri pred svake izbore igraju na ovu kartu, iako otvoreni programski separatizam nije uobičajen već se insistira na povratku na "izvorni" Dejton.

Da u Belgiji ni Valonci ne sede skrštenih ruku pokazuje i "dogovor" vanparlamentog Valonskog skupa sa partijom tadašnjeg francuskog predsednika Sarkozija koji predviđa da u slučaju da se Flandrija otcepi Valonija postane 28. regija Republike Francuske. Anketa koja je odmah sprovedena pokazala je da bi oko pola Valonaca podržalo ovaj plan, kao i čak 66 odsto Francuza. U takvom razvoju događaja, nemačke opštine bi se utopile u Nemačku.

Kakva je budućnost Bosne i Hercegovine i Belgije, hoće li tu sudbinu podeliti ili neće, da li će uspeti da prebrode probleme i krizu i da iznađu model koji će raditi posao za koji je osmišljen - da bude politički okvir u kome će se odluke donositi i provoditi - pokazaće vreme. Jasno je, međutim, da se danas sličnost Bosne i Belgije ne završava na početnom slovu.

(M. B.)