25. GODINA OD SMRTI LEGENDE: Grob Pavla Vuisića niko nije posetio! (FOTO) (VIDEO)

Pre dvadeset i pet godina, na današnji dan, preminuo je Pavle Vuisić, jedan od najvećih glumaca koji je živeo na prostoru bivše SFRJ. Večni boem, voljen svuda gde se pojavljivao, a voleo je samo svoju Suli - Mirjanu Vuisić, s kojom je proveo pune 32 godine u braku.

Evociranje uspomena na detalje iz njegove svakodnevice ni danas nikog ne ostavlja ravnodušnim, iako je, kako se Telegraf uverio na licu mesta, njegov grob danas, na godišnjicu smrti, nije niko posetio.

Na Novom groblju, u "Aleji velikana" nalazi se veliki spomenik od belog mermera. Na tom mestu je porodična grobnica Vuisića u kojoj počiva čuveni Paja.

Kako smo se uverili, veliki beli grob na parceli 78 niko nije obišao, nema zapaljenih sveća, kao ni venaca, ni cveća, a iz saksija raste korov. Zanimljivo je i to da grob s potpisom kamenorezačke kuće "Tepavac" nema na sebi urezan krst, ali su zato tu imena s godinama smrti drugih Vuisića - Dušana, Mirjane, Radmile i Dobrile.

R. M. (36), radnik groblja, tvrdi za Telegraf da na mermernu stolicu postavljenu ispred večne kuće čuvenog glumačkog boema retko ko sedne.

- Odavno niko nije bio, dođe poneko, zapali sveću, ali ne znam da li su to članovi porodice ili njegovi poštovaoci.

Vuisić je prezirao intervjue, a kada je Udruženje filmskih glumaca odlučilo da mu da najveću filmsku nagradu glumaca Srbije "Slavicu", napisao je:

"Čuo sam od mnogo poštovane i cenjene sekretarice Sneške da sam kandidovan od Udruženja za još nekakvu nagradu, pa pošto svi znaju da za nikakvim nagradama ne žudim, molim da iz ove kandidature budem isključen. Beograd, 30.06.1986. S poštovanjem Pavle Vuisić, sr."

Koliko njegova priroda nije marila za publicitet i priznanja govori i njegov telegram RTS-u:

"Ne mogu snimati Novogodišnji program. Stop. Ne zovite me. Stop. Od sutra sam u Grčkoj. A upravo, da vi rečem, dojadilo mi je više da se kerebečim."

Ko zna kako bi danas izgledao srpski film da se početkom pedesetih godina proteklog veka nije pojavio legendarni Paja. Desetog jula 1926, kada je velikan našeg glumišta došao na svet, niko nije ni pomislio da je rođen umetnik koji će promeniti dotadašnji trend oživljavanja likova pred kamerama i na potpuno drugačiji, komičan i ironičan način osvajati gledaoce.

Uprkos činjenici da nije bio školovan glumac i da je svojevremeno maštao o tome da postane pravnik, jedan od najvećih filmskih umetnika Srbije tokom svog glumačkog veka odigrao je više od sto uloga na kojima su mu tada zavideli, a situacija nije drugačija ni danas.

Međutim, i pored svog talenta, retko je dobijao glavne role. Jedni su zastupnici teze da ih nije zasluživao, a drugi su pak tvrdili da ih sam Pavle nikako nije želeo.

Legenda kaže da je Pavle umeo da odbije i najbolju ponudu za film kako bi ostao na svojoj barci i uživao pored Save ili bi odlazio u svoje omiljene kafane kojima je svakodnevno iznova nalazio nove zamerke.

- Voleo je društvo, kafanu, reku, da se uvek nešto događa. Ujutro nikad nije znao gde će završiti i kuda će ga vetar tog dana odneti. Jedino je znao kuda će kad je imao snimanja, a to mu je teško padalo. Voleo je da zida i gradi, imao je smisla za detalje, znao je za cake. Voleo je brodove, Adu Ciganliju. Imao je splav i čamce, ni sama ne znam koliko ih je promenio, prodao ili poklonio. Više čamaca pokloni nego što proda, a onda napravi duge, i tako ukrug. Govorio je ono što je mislio. Stvarno nije imao obzira ni prema kome. Interesantno je, međutim, što nikad nije hteo da ide u inostranstvo. Mnogi su mu nudili posao u koprodukcijama, nije hteo ni da čuje. I ja sam ga molila da idemo u Englesku. Naravno, bezuspešno. Režim je njega, naprotiv, voleo. Bio je poželjan u svakom filmu, dobio mnogo nagrada, čak su hteli da mu daju i Avnojevu, ali je od toga bežao. Na kraju je seo i napisao da ne želi tu nagradu. Kad je dobio Slavicu, današnju nagradu Pavle Vuisić koja se tradicionalno dodeljuje na festivalu u Nišu, nije hteo da je uzme. Kod Tita je bio samo jednom, posle premijere filma "Bitka na Neretvi" - ispričala je glumčeva supruga Mirjana prisećajući se koliko je i sama izbegavala projekte na kojima bi kao filmski radnik radila s njim.

Niko ko ga se seća ne kaže da je bio loš, već prosto nije voleo da glumi i tu profesiju je smatrao krajnje nevažnom i nebitnom. Nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, nije prihvatao svoje materijalno učešće u filmu, neprofesionalnost, gubljenje vremena. Svoj je rad odmah naplaćivao. Bio je glumac najšireg dijapazona i bez određenog faha, koji je mogao podjednako sugestivno da igra sve što odgovara njegovoj robusnoj i pitomoj prirodi.

Iako u svojoj blizini nije voleo veliku decu ni nepoznate ljude, mališane je obožavao. Oni koji ga poznaju često govore da je satima, netremice umeo da posmatra bebe, a onda da im prepričava svaki njihov pokret. Onolika gromada u trenutku bi se transformisala u najmanje i najnežnije mače čim bi se približio onim najmlađima.

Mada se tačno znalo gde je njegovo mesto u kafani, koje piće pije i u kom vremenskom periodu želi s nekim da razgovara, deci je dozvoljavao da mu svašta rade. Čupali su mu brkove, vukli ga za obrve i obraze, a on se na sve to samo slatko smejao. Čim bi malo poodrasla, nisu smela da mu prilaze ni na metar ako nije dobre volje, a šta bi se desilo kad bi postavili neodgovarajuće pitanje, to niko nije želeo ni da zamisli, a ne da sazna. Ono što je sigurno jeste da je do smrti žalio što nije uspeo da postane roditelj.

U leto 1988. otkriveno je da je oboleo od karcinoma s kojim se borio svega tri meseca, a izdahnuo je u šezdeset drugoj godini. Bili su to meseci kada mu niko i ništa nije odgovaralo. Prestao je da odlazi u kafane i umro u samoći. Njegova poslednja želja bila je ispoštovana, pa mu niko od kolega nije prisustvovao sahrani. Otišao je u tišini. Bez pompe. Ostavio je dubok trag u filmskoj umetnosti u kojoj je bio maestralan, a koju je podjednako maestralno prezirao.

BIOGRAFIJA PAVLA VUISIĆA

Pavle Vuisić rođen je 10. juna 1926. u Beogradu, gde je ostao da živi sve do svoje smrti - 1. oktobra 1988. Detinjstvo i rane dane proveo je na ulicama međuratnog Beograda koji se taman oporavljao od jednog i pripremao za Drugi svetski rat. Međutim, ovom tada dečaku to nije predstavljao problem, jer je još od najranijih dana hvatao maglu i tražio pogodnu ekipu s kojom bi mogao da napravi kakvu kvalitetnu štetu o kojoj bi komšije dugo i naširoko pričale. Studirao je prava koja nikada nije završio, ali je bio veoma pametan i inteligentan čovek. Čitao je sve što bi mu došlo pod ruku, od etiketa na bocama, pa do najteže literature čiji bi i naziv malo ko umeo da razume. Osim toga, na svakojakim papirnim paklama od cigareta i na kraju u sveskama, zapisivao je svoje misli i pesme.

Sve do ranih pedesetih godina ogledao se u novinarstvu, radio je na Radio Beogradu, a nepunu sezonu glumio je i u Pančevačkom pozorištu. Nekoliko puta je bezuspešno pokušavao da se upiše na Akademiju za pozorišnu umetnost. Baš u tom periodu, 1950. godine, statirao je u filmu "Čudotvorni mač".

Filmsku karijeru otpočeo je 1955. epizodnom ulogom u "Šolaji", a ubrzo zatim dobio je i glavnu rolu u "Tri koraka u prazno", za koju je nagrađen Zlatnom plaketom Arena na festivalu u Puli. Jedan od retkih istaknutih filmskih glumaca koji ništa ne duguju pozorištu, tokom čitave karijere izuzetnom jednostavnošću življenja i glumljenja svrstao se u sam vrh evropske filmske glumačke elite. Uvaženi kritičari toga doba isticali su da se činilo kao da uopšte ne glumi, da je uvek isti, ali da je svaku emociju i mimiku njegovog lica bilo nemoguće ponoviti. Upoređivali su ga sa Žanom Gabenom, Orsonom Velsom i mnogim drugim slavnim glumcima.

Upravo je Orson Vels za Pavla rekao da je veći glumac i od njega samog, da mu zavidi i da je on vulkan glume. Od njega je na poklon dobio šubaru koju je slavni holivudski glumac nosio na snimanju "Bitke na Neretvi". Dok je bio u Jugoslaviji, Vels je redovno išao u Kinoteku i gledao Pavlove filmove. Svi su verovali da je bio onaj kalibar glumca koji bi ma gde da se rodio ili pojavio, sigurno napravio veliku i blistavu karijeru, ali njega to nije zanimalo.

(D. Z.)