AFERA UKRADENE BEBE: Tvrdili da mi je sin umro, a stigao mi njegov glasački listić! (VIDEO)

- Svakog jutra se budim s mišlju da sam možda prethodnog dana u prolazu srela negde svog sina koji bi danas imao 24 godine. Kada su mi u novembru '89, nekoliko dana nakon porođaja, rekli da je umro znala sam da to nije istina. Tražiću ga dok sam živa! Neću odustati!

Ovim rečima za Telegraf počinje svoju potresnu životnu priču 45-godišnja konobarica Mira Dobrosavljević, jedna od desetine hiljada žrtvi bebi-trafikinga u Srbiji i član udruženja "Roditelji nestalih beba Srbije".

Ova Pančevka je 2. novembra '89, na svet donela zdravog dečaka. Sa punih dva kilograma i 750 grama, beba je dobila ocenu 9. Ništa nije ukazivalo na to da će u majčinom naručju biti svega nekoliko sati.

- Pošto sam podojila sina, sestra ga je odnela i više ga nikada nisam videla. Sutradan su mi saopštili kako je beba iznenada pomodrela i kako je zbog problema sa srcem hitno prebačena na dečje odeljenje u Pančevu - počinje priču Mira o, kako kaže, najnesrećnijem danu u životu.

Dok je Mira ležala u bolničkom krevetu, iščekivajući vesti o zdravstvenom stanju sina, njen suprug Radenko dobio je telegram iz Beograda u kojem ga obaveštavaju kako je njihov sin iznenada preminuo!

Radenko u šoku odlazi u pančevačko porodilište u kojem mu doktorka saopštava kako nije imala pojma šta se dogodilo i kako joj je žao zbog svega. Savetuje mu i da u posetu Miri dođe sa starijim sinom Radosavom kako bi “lakše podnela tužnu vest”.

Na Radenkovo pitanje kako i kada može da preuzme leš sina objašnjavaju mu da to nije njegova briga i da će sve srediti nadležni iz Beograda.

- Kada su mi saopštili da mi je sin umro, nisam znala gde se nalazim! Bilo mi je svega 21 godina... Od jutra do mraka sam plakala, nisam želela nikoga da vidim, a uveravanja lekara i medicinskih sestara o tome "kako sam još mlada i kako će biti dece" nisam mogla da slušam - priča vidno uznemirena Mira dodajući da je sedam godina nakon ove traume na svet donela još jednog divnog dečaka kojem je dala ime Stefan.

Deca su joj davala snagu za borbu, međutim bol nije prestajao, a instikt da je njen srednji sin ipak negde živ nije je izdavao. A onda je novu pometnju u njen život uneo dokument koji joj je uoči Nove 2009. stigao direktno na vrata.

- Iz opštine mi stiže dokument o tome kako je moj sin Igor Dobrosavljević, rođen 2. novembra 1989. punoletan, i ima pravo da izađe na glasanje... Nisam mogla da verujem! Od tog trenutka počinje moja besomučna potraga za sinom. Šta ako sam ga negde srela u prolazu, videla? Baš u to vreme snaja je bila pred porođajem i cela situacija je bila još teža - objašnjava Dobrosavljevićeva.

Niko od nadležnih, međutim, nije hteo da joj pomogne. U opštini joj saopštavaju da njenog sina nema u matičnim knjigama, iako je na spisku za glasanje, u bolnici je uveravaju da je “u pitanju greška”. No, podatak koji dobija iz dva pogrebna preduzeća dodatno pobuđuje njene sumnje.

- Nisam mogla da verujem kada su mi iz pogrebnih zavoda u Pančevu i Beogradu rekli da beba nije nigde sahranjena! U SUP-u i opštini ubeđuju me kako to ništa ne znači. Godinama su svi nadležni okretali glavu od mene... Sve dok nisam čula za udruženje “Roditelji nestalih beba Srbije” - priča Mira dodajući kako su se samo zahvaljujući njima stvari nakon deceniju duge agonije pomakle sa mrtve sa tačke.

- Saznala sam ne samo da je moj sin živ i da se nalazi u Srbiji, već da postoji verovatnoća da živi u Pančevu. Žao mi je što ne mogu da vam otkrijem više informacija, ali na osnovu dokumenata do kojih smo došli sada više nego ikada verujem da ću konačno pronaći svog sina - završava priču za Telegraf Mira dodajući da je danas ponosna baka jednogodišnje Une i trogodišnjeg Luke, da uživa u svakom trenutku sa sinovima, suprugom i snajom i da je oni svojski podržavaju u naporima da pronađe davno izgubljenog člana porodice Dobrosavljević.

(Katarina Vuković)