NELJUDSKI: Da li prosjaci drogiraju i napijaju svoju decu i koriste ih kao robu?

Jeste li se ikada zapitali zašto dete u rukama prosjaka spava? Prenosimo priču staru nekoliko godina nepoznatog autora koja je poslednjih dana ponovo postala aktuelna, pa se širi društvenim mrežama.  Ova priča ponovo aktuelizuje dilemu koja nije nova, a bavi se iskorišćavanjem dece u neljudske svrhe i spekulacijama da prosjaci drogiraju i napijaju svoju decu.

"U blizini stanice metroa sedi ženska osoba neodređene starosti. Kosa joj je čupava i prljava, glava tužno pognuta. Sedi na prljavom podu, a pored nje stoji torba u koju ljudi ubacuju novac. Na njenim  rukama je usnulo dvogodišnje dete. Ima prljavu kapu i odeću.

Mnogobrojni prolaznici daju novac "Madoni s detetom". Ljudi poput nas uvek žale manje srećne. Spremni smo nesrećnicima dati poslednju košulju i novčić iz džepa, pa ne razmišljati dublje o toj temi. Pomaganje se čini kao dobra stvar.

Prolazio sam pored žene koja prosi mesec dana i nisam joj davao novac jer sam znao da se radi o bandi, te da će novac koji prikupi završiti kod onih koji na tom području kontrolišu prosjake. A oni poseduju luksuznu imovinu i brojne automobile. Naravno, i prosjaci naveče dobijaju - bocu votke i kebab.

Mesec dana kasnije, dok sam hodao pokraj prosjaka, sinulo mi je! Stojim na prometnoj raskrsnici, gledam u dete odeveno u prljavu odeću kao i inače. Tada mi se učinilo da nešto nije u redu. Na prljavoj stanici podzemne železnice dete spava od ujutru do uveče. Nikada ne plače, ni ne vrišti, samo leži s glavom zabijenom u krilo svoje majke.

ZAŠTO SVE VREME SPAVA?

Ima li iko od vas koji ovo čitate decu? Sećate li se koliko su spavali dok su imali od godinu, dve, tri? Sat, dva, najviše tri poslepodnevnog dremeža (ne u komadu) i opet u akciju. Čitav mesec, koliko sam onuda prolazio, nisam to dete video budno! Pogledao sam u malenoga čoveka, zatim u majku,  i moja je sumnja narasla.

- Zašto sve vreme spava? - pitao sam buljeći u dete. Žena se pravila da me ne čuje. Spustila je pogled i sakrila glavu iza kragne otrcane jakne. Ponovio sam pitanje. Tada je podigla pogled i iziritirano se zagledala negde iza mojih leđa. Njen pogled je izgledao kao da je biće sa druge planete.

- Odjebi - promrmljala je. - Zašto spava  - sada sam već gotovo vikao. Zatim me neko povukao za rame. Okrenuo sam se i ugledao starca koji mi je ljutito rekao: "Šta želiš od nje? Ne vidiš li kako joj je teško u životu?". Izvadio je nekoliko kovanica iz džepa te ih ubacio u njenu torbu.

Onda je ona   rukom napravila znak krsta sa poniznim i tužnim izrazom lica. Čovek je otišao kući i verovatno će pričati kako je odbranio jadnu prosjakinju od bezdušnog čoveka u metrou.

DECA SU NA HEROINU ILI VOTKI DA NE URLAJU

Sledećeg dana sam nazvao prijatelja. Smešan je to lik sa očima poput maslina, romske nacionalnosti. Završio je tri i po godine škole.

Uprkos nedostatku obrazovanja, gradom se kreće u skupim stranim automobilima i živi u "malenoj" kući s bezbroj prozora i balkona. Od njega sam uspeo saznati da je taj biznis, uprkos naoko spontanom delovanju, vrlo organizovan, a nadgledaju ga organizovane bande prosjaka.

Deca koja se koriste su "unajmljena" od porodice alkoholičara, ili jednostavno ukradena. Trebao mi je odgovor na pitanje - zašto je dete spavalo? I dobio sam ga. Moj prijatelj Cigo je najnormalnijim, mirnim glasom, kao da čita vremensku prognozu, rekao nešto što me potpuno zapanjilo: "Na heroinu su, ili votki". Nisam mogao doći k sebi.

- Ko je na heroinu i votki?- pitao sam, a onda mi je odgovorio - Dete, da ne urla. Žena s njim sedi ceo dan, zamisli kako je malome dosadno.

Kako bi dete spavalo, napiću ga drogom ili votkom. Naravno, dečja se tela ne mogu nositi s takvim šokom pa često umiru. Što je najgore, ponekad preminu tokom "radnoga dana". A imaginarna majka mora da drži mrtvo dete na rukama do uveče. To su pravila. A prolaznici će ubacivati novčiće, verujući da su moralni, pomažući "samo majci".

BORBA S VETRENJAČAMA

Sledećeg dana sam prošao istom stanicom. Odlučio sam se da se predstavim kao novinar i pripremio sam se na ozbiljan razgovor. Međutim, razgovor nije uspeo. Dogodilo se sledeće: Žena je sedela na podu i rukama držala dete. Pitao sam je za detetove dokumente i, još važnije, gde je jučerašnje dete.

Jednostavno me ignorisala. Moja pitanja nisu ignorisali ostali prolaznici. Rekli su mi da nisam pri sebi jer sam vikao na jadnu prosjakinju sa detetom. Sve u svemu, nečasno sam izveden iz podzemne železnice. Jedino što mi je preostalo bilo je da nazovem policiju. Kada je stigla, prosjakinja s detetom je nestala, a meni je došlo do mozga da se zapravo borim s vetrenjačama.

Kada u podzemnoj železnici vidite ženu s detetom koja prosi, razmislite pre nego što joj date novac. Razimislite o tome da bi, da nema stotina i hiljada prolaznika koji joj daju novac, posao poput ovoga propao. Taj biznis bi trebao umreti, a ne dete opijeno votkom ili drogom. Ne gledajte s ljubavlju na usnulo dete, već sa - užasom."

(Telegraf.rs)