Kako je fudbaler Obilića postao sveštenik u Venecueli (FOTO) (VIDEO)

U hladovini Brankovine, nadomak Valjeva, ekipu Telegrafa ugostio je sveštenik Aleksandar Saša Đurđević, koji je trenutno na odmoru u svom kraju. Sveštenički poziv ga je odveo u daleku Venecuelu, a njegova životna priča je dostojna romana.

Otac Aleksandar je fudbalski dres zamenio mantijom, a njegov teren više nije travnjak nego Crkva. Za ovu promenu u životu se odlučio jedne noći tokom bombardovanja. Več 14 meseci  u zemlji Uga Čaveza širi pravoslavlje u službi SPC.

Otac Aleksandar Saša Đurđević odrastao je u Valjevu, a sa šest godina počeo je da igra fudbal. Od dečije igre, počeo je da gradi profesionalnu karijeru, a igrao je za nekoliko klubova.

Posle odiseje po klubovima u Podrinju i okolini Valjeva, seli se u Beograd gde je igrao za nekoliko klubova. Najzad prelazi u Fudbalski klub Obilić koji je tada bio respektabilan u domaćem fudbalu. 

Kako kaže otac Aleksandar, mislio je da će živeti i umreti na zelenom travnjaku, a onda se sve promenilo jedne noći tokom NATO agresije nad Srbijom.

- Zbog fudbala sam često zapostavljao školu, ali sam uspeo nekako da je završim. Sećam se da je bilo bombardovanje i te godine je trebalo da odlučim koji fakultet da upišem. Bilo je nekoliko izbora, a onda sam jedne noći odlučio da to bude Pravoslavni bogoslovski fakultet - kaže otac Aleksandar za Telegraf.

Posle završenog fakulteta, Saša se oženio i dobio parohiju u eparhiji valjevskoj. Kao mladog i perspektivnog sveštenika odlikovao ga je rad sa omladinom i širenje Pravoslavlja, a to nije prošlo neprimećeno. Organizovao je i tribinu "Pravoslavlje i mladi" na kojoj su učešće uzeli Emir Kusturica, košarkaš Dejan Bodiroga i mnogi drugi.

Na poziv mitropolita Amfilohija Radovića, pre 14 meseci, otac Aleksandar dobija priliku koja je retka za sveštenike SPC. Prihvatio je da bude sveštenik u Venecueli i okuša se u sasvim novom svetu i za njega i za misiju SPC.

Crkva u Venecueli je osnovana 1955. godine, ali skoro da nije bilo nikakvog misionarskog rada. Zbog toga je SPC odlučila da se ponovo aktivira na ovim prostorima, a trenutno tamo živi nekoliko stotina Srba.

Otac Aleksandar je za vreme boravka u Venecueli krstio oko 20 novih vernika, od čega 10 Venecuelanaca. U razgovoru za Telegraf pokušao je da približi neobičan život koji se tamo odvija.

- Nisam plašljiv čovek, ali nije mi bilo svejedno kada sam kročio prvi put na tlo ove ogromne zemlje. Rešetke na prozorima zgrada, naoružani ljudi na ulici, stari automobili...na svakom ćošku se primeti kriminal. Odmah mi je savetovano da skinem sat i ne izlazim s njim  na ulicu, kao i da uvek imam neki novac uz sebe da ponudim u slučaju da me neko napadne - kaže otac Aleksandar.

Njegova supruga Slavica kaže da oni do sada nisu imali neprijatnosti, ali da se svakodnevno u Karakasu dešavaju pljačke na ulici. Inače, statistika kaže da se u Karakasu svaki dan desi oko 400 ubistava!!!

Prestonica Venecuele spada u gradove sa najvećom stopom kriminala u svetu, a bariosi ( slično favelama u Brazilu) su mesta u kome žive ljudi iz tog sveta, uglavnom naoružani do zuba i bez lične karte. Socijalnim programom im je omogućeno da ne plaćaju struju i vodu i dobijaju osnovne životne namirnice od države.

Otac Aleksandar ni danas nije napustio fudbal, več ga i dalje igra rekreativno. Kaže da se odlično uklopio i da je tamo fudbal u ekspanziji, ali da je i dalje sport broj jedan u Venecueli, koliko god to kontradiktorno bilo, bezbol!

Posle završenih obaveza u Crkvi i parohiji, mantiju zameni dresom i sa lokalnim stanovništvom juri za loptom, zbog čega je omiljen i među onima koji nisu pravoslavci.

Iako su se plašili kako će se njihove dve male ćerke Anastasija i Savina privići na život u Venecueli, danas se ipak ne kaju što su prihvatili ovaj poziv. Devojčice sada znaju i španski i srpski jezik, a otac Aleksandar kaže da će u Venecueli ostati bar još dve godine.

- Za mene je liturgija na prvom mestu, a šta će dalje biti videćemo. Uglavnom, siguran sam da ću ceo život pamtiti ovo iskustvo i priliku koja mi se ukazala - kaže otac Aleksandar i dodaje da Venecuelanci imaju uglavnom pozitivno mišljenje o Srbima.

Ovo je prvi put da dolazi u Srbiju na odmor posle 14 meseci, a pošto ne želi da njegove ćerke zaborave korene i odakle potiču, tokom razgovora za Telegraf objašnjavao je svojoj deci značaj pesnikinje Desanke Maksimović, čiji grob se nalazi u porti crkve u Brankovini.

Otac Aleksandar nije omiljen samo u Venecueli, već i u rodnom Valjevu, a u to smo se lično uverili tokom šetnje ovim gradom poznatom po tome što iz njega potiču velikani poput prote Mateje Nenadovića, Desanke Maksimović i drugih.

Skoro da nije bilo čoveka koji nije zaustavio oca Aleksandra, celivao ruku, pozdravio se i pozvao ga u svoj dom. Posle višečasovnog druženja, primakao se kraj razgovoru, a otac Aleksandar je žurio na zakazan termin za fudbal...

(Mićo Babić)