Idu po sahranama da bi se prehranili!

Grupa od desetak Prijedorčana, među kojima ima penzionera, beskućnika, bivših službenika i povremeno čak i propalih direktora, redovna je na sahranama koje se obavljaju po pravoslavnim običajima. Na sahrane odlaze ne zato što poznaju familiju ili žale za pokojnikom nego zbog obilnih zadušnih ručkova, koje sebi ne mogu da priušte.

- Kad bi mogli da pojedemo dobru domaću supu, pečenje, kolače, i popijemo rakijicu, pivo... Zato i idemo na sahrane. Niko nas ni za šta ne pita, jer familiji nije ni do čega. Uglavnom, dobro se najedemo, pa kući - kaže bivši službenik iz Prijedora koji je pre desetak godina, posle propasti firme, ostao bez ikakvih primanja.

Kaže da "to nije njegova ni sramota onih koji tako preživljavaju nego politike koja nas je dovela do prosjačkog štapa". Priznaje da je redovan uglavnom na gradskim sahranama, kao i da, za razliku od nekih koji mesečno pojedu i po tridesetak zadušnih ručkova po celoj Bosanskoj krajini, ne ide po seoskim grobljima ni van Prijedora.

Dodaje da su mu čitulje  "izvor informacija", ali i dojave drugara koji na isti način preživljavaju i koji su bezmalo postali pravi profesionalci u ovakvoj vrsti preživljavanja.

Mnogi Prijedorčani znaju za "profesionalce" na sahranama. Božo S. kaže da ih je vrlo lako prepoznati.

- Oni najviše plaču, nariču, više čak i od uže familije - kazao nam je Božo.

I crkvenim službenicima iz Prijedora poznata je ova pojava. Jerej Vladislav Vučanović kaže da zadušni ručak nema ni smisla ni suštine. Tvrdi da je za dušu molitva, paljenje sveća, a ne ručak.

- Samim tim, ti ljudi nisu krivi. Oni su se prosto srodili s običajima. Ako su gladni, neka jedu.  Drugo je pitanje šta ih je dovelo do toga da nemaju šta da jedu - rekao je jerej Vučanović.

(Telegraf.rs / Izvor: Dnevni avaz)