NIS – imao se rašta i prodati

Naftna industrija Srbije (NIS) ponovo je dospela u centar pažnje javnosti spominjanjem istovetne sume, za koju je krajem 2008. godine većinski paket akcija ove naftne kompanije prodat ruskom Gaspromnjeftu. Ovaj put, iznos od 400 miliona evra, bio je profit koji je ovo akcionarsko društvo ostvarilo u protekloj godini.

Uzimanjem u obzir samo ove dve brojke gotovo je iluzorno raspravljati o opravdanosti prodaje ove kompanije. No, da li je zaista tako?

Tri godine ranije, NIS je bio devastirano preduzeće čiji je glavni interes bilo podmirivanje partijskih potreba i povremeno obavljanje socijalne funkcije. Kontrola i odgovornost, dva glavna sastojka koji čine uspeh svake organizacije, teško je bilo sresti u ovom preduzeću. Umesto toga, svako je radio šta je hteo pa su čak i poslednji završni računi ove firme pod bivšom upravom "frizirani" ne bi li barem održali privid uspešnosti ove naftne kompanije.

U takvim okolnostima usledila je privatizacija NIS-a, koja je teško mogla doneti bolju cenu za prodavca (uz ostavljanje po strani političke komponente prodaje).

Glavni problem ove transakcije ostala je netransparentna prodaja koja je ovdašnje nosioce celog procesa svrstala u red kvantaških mešetara, a naša zemlja, gledano očima svetskih investitora, (p)ostala mesto na kojem treba zanemariti propisana pravila i tražiti put ispod žita.

Ipak, privatizacija NIS-a, uz ovaj sporni početni korak, donela je kredibilnog strateškog partnera, koji je za relativno kratko vreme svojim iskustvom, investicijama i ekspertizom, povećao trenutnu vrednost ove kompanije, a naročito njene buduće poslovne izglede.

Alternativni put privatizaciji NIS-a viđen očima domaćih dužebrižnika, mogao je biti dvojak: nepromenjeno stanje koje bi možda već do sada istopilo kapital ove kompanije ili, pak, utopistički model koji podrazumeva stvaranje političko-ekonomskog ambijenta u kojem bi ova kompanija ostala državna, dok bi njome upravljali profesionalni menadžeri lišeni partijskog uticaja.

I dok status kvo ne moramo da zamišljamo, već je dovoljno pogledati "leševe" domaće privrede u vlasništvu države, drugi put je zapravo fikcija, ako iole trezveno sagledamo višegodišnje ponašanje glavnih kreatora ovdašnjeg poslovnog ambijenta.

Dakle, oba puta se završavaju već viđenim scenarijem – preduzeća ostaju u "našim" rukama po svaku cenu, a nju svojim novcem, na ovaj ili onaj način, na kraju plati poreski obveznik.