Bogdan Bukumirić: I ranjenog su me tukli!

Bogdan Bukumirić jedna je od žrtava albanskih terorista koji su izvršili mučki napad pre 10 godina u Goraždevcu kod Peći. On je teško ranjen, dok su njegovi drugovi Ivana Jovović i Panta Dakić ubijeni. Bogdan, iako osam puta pogođen, nekako je preživeo. Međutim, vreme nije zacelilo rane.

- Hladna je Bistrica, Bogdane, bolje ti sačekaj još koji dan - savetovao ga je otac, ali ga je ipak posle premišljanja pustio da ode sa drugovima da se okupa.

- Bio je to poslednji treptaj mog dečaštva i bezbrižnosti. Sat dalje od tih očevih reči, moje detinjstvo je nestalo. Kada sam sledeći put iz sna otvorio oči, i dalje sam imao 14 godina, ali onaj dečak u meni je nestao. Zamenio ga je zabrinuti, tužni, nesnađeni odrastao čovek - priča Bogdan.

Sporo sa Bogdanovih usana izlaze reči. On zausti, pa odustane. Reč pa uzdahne. Ipak, mic po mic, polako smo se vraćali na taj krvavi 13. avgust 2003. godine. U Goraždevac.

- Igrali smo se, kupali. Bilo nas je oko stotinak. Presekao nas je fijuk prvog metka. Sekund kasnije prvi vrisak. U sledećem trenu krv se slivala Bistricom. A sledeći metak bio je namenjen meni. Prošao mi je kroz stomak. Nisam se uplašio. Samo sam osetio neverovatnu, neopisivu bol. Drugi, treći, četvrti, peti, šesti, sedmi, osmi metak! Neko je u mene krvnički pucao dok nisam kao pokošen pao - priseća se ovaj mladić.

Bogdan je, posle osam prostrelnih rana, ostao bez slezine, bubrega i dela lobanje. Samo nadljudski napori lekara i njegova divovska volja da preživi, kada je gotovo bio otpisan, prevagnuli su od smrti ka životu.

Prevezen je u italijansku bolnicu.

- Tri puta su mi lekari previjali glavu, tri puta sam ja skidao zavoje, i rukama stiskao rane na glavi ne bi li ublažio bol makar malo... Nisu mogli da me operišu - navodi on.

Brat Boško i komšije Milan Pavlović i Ratko Jandžeković ga stavljaju u kola i − Kfor je procenio da nije bezbedno da se kreću sa srpskim tablicama i nije im obezbedio zaštitu − sami kreću u pećku bolnicu.

- Gledam smrti u oči. Milan vozi brzo. Kod pijace, u Peći, nedaleko od bolnice, grupa Albanaca preprečila nam je put. Nasrću kao sumanuti. Mog Boška i komšiju Milana izvlače iz kola. Udaraju ih ciglama. Mene pesnicama, po stomaku i glavi. Tu sam izgubio svest. Posle su mi rekli: "Spasla vas je patrola Kfora koja je slučajno naišla". U bolnici mi se vratila svest. Video sam Panteliju, video sam da mu nema spasa. Čuo sam muziku. Albanci su slavili. Čuo sam i psovke. Albanci su nas proklinjali. Odatle su nas, posle koji sat, prebacili u Mitrovicu. A onda smo, zahvaljujući doktorki Mileni Cvetković, otišli u Beograd - ističe Bogdan, i dodaje da su prognoze lekara na VMA bile poražavajuće. Dali su mu samo četiri odsto šansi za život. U njemu samo litar i po krvi. U komi je bio šest dana.

- Kad sam "doputovao sa onog sveta", prvo lice, kao u magli, lice mog tate Milana. I prve moje reči: "Tata, gde si, tata?!" On okružen kamerama, zvaničnicima i sportistima, neprestano mi ljubi ruku, plače... A meni ni suza da kane. Bilo je logično da jedno dete tada zaplače, a ja ne mogu. Kosmetska, srpska deca brzo postaju odrasli - zaključuje Bogdan.

(Telegraf.rs / Izvor: Večernje novosti)