Pročitajte delove novog romana Vuka Draškovića

Vuk Drašković napisao je novi roman "Tamo daleko", koji uskoro izlazi u izdavačkoj kući Laguna. Draškovićev feljton, kao najava knjige, počeo je da izlazi u magazinu "Nedeljnik", a najnovije delo Vuka Draškovića bavi se sudbinom i pričama srpske vojske stradale u Prvom svetskom ratu na dnu Jonskog mora 1916. godine.

U novom romanu Draškovićevi junaci proživljavaju košmarna snoviđenja koja sežu do današnjih dana. U životnoj drami glavnog junaka Vidana ogleda se ceo dvadeseti vek Srbije, i doba današnje, i obrisi onoga što će se tek dogoditi. Još dok je bio dete, Vidana su priče njegovog dede odnosile na dno mora, pored grčkog ostrvceta Vida kraj Krfa, gde bi, među algama i školjkama, sanjao sa zaspalom dedinom vojskom.

Odatle, iz tog sna, Vidan je video sve. I vreme prošlo i vreme buduće. Usnuli na dnu mora umiru tek na kraju dvadesetog veka. Njihovi snovi su potopljeni, pobede prometnute u poraze, slava u stid, a kuća u ruševinu, u kojoj vrači sude po kamenom zakonu.

Sudeći po prvom nastavku u "Nedeljniku", ali i najavi iz Lagune, očekuje se novi bestseler Vuka Draškovića s vrlo aktuelnom nacionalnom tematikom s kojom se proslavljeni pisac i lider SPO i proslavio pre ulaska u politiku.

Jedan segment objavljen u listu "Nedeljnik" prenosimo uz odobrenje redakcije:

"Rastao sam u ovoj daščari iznad jezera, u nesreći, i uz dedine priče o nesrećama još većim, a decenijama udaljenim od dana moga rođenja.

- Ja za mrtve ruke, drugi vojnik za mrtve noge, malo zaljuljamo, kao da bacamo džak krompira, pa iz stomaka Šalupe nesrećnika ubacimo u more - pričao je deda, jedne davne večeri, u ovoj istoj sobi, u kojoj, jutros, reših da u slova pretačem svoje dečije pamćenje i čudna dva sna, jedan iz pretprošle a drugi iz prošle noći, što izviru, čini mi se, ne samo iz moga detinjstva. - More prozirno, pri vrhu prozirno, vidimo kako tonu mučenici, a Campika kleči na palubi Šalupe, drhti, zuri u nebo i cvili, koliko ga grlo nosi: "Ima li te?" - potekoše suze dedi Avramu, a mene, unuka njegovog od pet godina, podiđe jeza.

Mislio sam − sećam se − da je Šalupa veštica ogromne utrobe i da su ljudi, koje je deda bacao u more, bili živi, a da su im bile umrle samo ruke i noge. Nisam znao šta je paluba, ko je Campika, odakle mu takvo ime, zašto je gledao u nebo dok su ljudi tonuli u more, i na koga je gore, iznad oblaka, galamio. Nisam znao ni zašto je, te prolećne večeri, moja majka navlačila ćebad na prozore, ni zašto su dvojica naših suseda dedinu priču o Šalupi i Campiki pratili s odobravanjem i upadicama, potvrđujući sve što je deda govorio, ali uplašeno, stalno osluškujući hoće li neko ili nešto poremetiti noćnu tišinu u selu.

- Zašto, deda, nisi bacio u more tu vešticu? - upitao sam. - I je li to more veće od našeg jezera?

- Kuku meni, poludeće mi dete - povikala je moja majka.

Sve do ponoći, slušao sam priče i prepirke trojice staraca, mog dede i dvojice njegovih ratnih drugova, o Šalupi i Campiki. Zanele ih uspomene, a ja sam slušao, slušao, na svoj način tumačio i povezivao. Neke džinovske lađe ("I unuci naših unuka moraju da vole Francusku", govorio je deda Avram) prevezle su daleko, daleko, celo naše selo do nekog ostrva, da se na tom ostrvu izlečimo od smrti, od gladi, od rana, da se okrepimo i ojačamo za povratak kući. Kraj tog velikog ostrva, tamo daleko, daleko, u tuđini, malo je ostrvo, kameno ostrvo, na kome su živele samo zmije, a ime mu je slično mome. (...) Zaključivao sam, iz njihove priče, da nije samo deda Avram nosio mrtve do Šalupe, niti ih je, on jedini, bacao u more, kad bi Campika, do vodenog groba, dovezao Šalupu. To, ipak, nije smanjivalo moju tugu i bes. Skočio sam sa sećije u sobi, dotrčao do dede i, plačući, počeo da mu grebem lice.

- Vidane, oči moje, nismo ih mogli ostaviti na Vidu, da ih razvlače lešinari i zmije... Morao sam... morali smo negde da ih sahranimo - prekrstio se, iskapio čašu rakije, i zaplakao. - Oni su, sine, i danas, živi - rekao je i posadio me na svoje krilo.

- Oni jesu, a mi nismo - prošaputao je sused. - Bolje bi nam bilo da smo i mi kao Campika, da ovo ne dočekamo.

- Campika je veštac, eto šta je - odbrusio sam, ne shvatajući o čemu je sused govorio.

- Campika je svetac - počeo je deda Avram da mi objašnjava.

- Imao je, sine, manje od dvadeset godina. Sav od mišića, kao hrt, a kose crnje od noći. Vozeći prokletu Šalupu, ubrzo je posedeo, propio se, a niz oba obraza njegove suze su iskopale svoja korita... Tri meseca je plovila Šalupa, a kad mrtvih više nije bilo, Campika je napustio kormilo, obesio sebi kamen oko vrata i skočio u more... Svetac je on bio, sine Vidane.

(Telegraf.rs / Izvor: Nedeljnik)