HEROINA: Humanitarka iz Šapca pomaže 150 porodica!

- Potičem iz siromašne porodice i znam šta znači želeti, a nemati. San mi je još od detinjstva bio da ako nekada budem u mogućnosti, pomažem onima kojima je pomoć potrebna - počinje svoju priču za Telegraf Ružica Popović, predsednica fondacije "Humano srce Šapca".

Medicinska sestra po obrazovanju, humanitarka po opredeljenju, Ružica danas brine o 150 porodica. Kako kaže, u njenom gradu, Šapcu, nijedan čovek nije zaboravljen, nijedno dete nije bez mleka, niko nije bos, go i medicinski nezbrinut. Velike su ljudske patnje koje je videla, a ona se godinama bori da ih ublaži.

U početku njene "bitke sa siromaštvom" finansijska sredstva nisu postojala, samo njena jaka želja da se nemoćnima pomogne.

- Moja prva akcija bila je otvaranje dnevnog boravka za decu sa smetnjama u razvoju. U Šapcu takva institucija nije postojala. U mojoj kući je četiri godine boravilo 25 dece. Sin mi je pomogao tako što je kupio kombi za prevoz. Svaki dan tokom četiri godine, smo ih dovozili i odvozili kućama. O njima smo brinuli kao o svojoj deci. Lokalna samouprava tada je obezbedila osoblje, hranu i gorivo, dok sam se ja brinula o prostoru i grejanju - priseća se Ružica početaka svojih humanitarnih akcija.

Nakon uspeha ove akcije, poverenje građana, ali i lokalne samouprave počelo je da raste. Osnovan je fond, a potom fondacija "Humano srce Šapca". Ljudi su počeli da joj veruju, a donatori, ali i broj onih koji su počeli da traže pomoć se iz godine u godinu povećavao. Nakon pet godina postojanja fondacije bilans je sledeći: 150 porodica o kojima se svakodnevno brine, 45 izgrađenih kuća i nebrojeno mnogo stipendija za odlične, a siromašne đake i studente.

- Kada sam krenula da se bavim ovim poslom nisam ni slutila koliko je gladnih, uopšte nisam očekivala koliko je ljudi bez osnovnih sredstava za život - kaže Ružica, i dodaje: "Mi radimo u ime zaboravljenih, u ime onih kojima je duša prazna kao i novčanik. U ime onih koji su na poslednjoj lestvici postojanja".

Rešavajući probleme tuđe egzistencije, Ružica je nailazila na strašne ljudske sudbine. Životna priča koja ju je najviše rastužila je priča o slepoj baki, koja je živela u trošnoj kući punoj pacova. Kada se obratila bakinom sinu, on je odbio da im pomogne, iako se pomoć ticala njegove majke. Ružica je zajedno sa Fondacijom uzela stvar u svoje ruke, i baki opremila krov nad glavom i obezbedila medicinsku pomoć, na koju sirota žena nije ni znakla da ima pravo.

- Ima i onih koji ne mogu da dođu do grada, po bilo kakvu pomoć na koju imaju zakonsko pravo. Veliki je broj onih koji nemaju ni za prevoz iz obližnjeg sela do Šapca, kao ni za takse koje je potrebno platiti da bi se obezbedilo neko pravo. Njima pomažemo bilo novčano, bilo tako što ih prevozimo - kaže predsednica ove humanitarne fondacije.

Nažalost, ima i onih koji žele da iskoriste tuđu dobrotu i humanost.

"Imali smo jedan poziv. Čovek je prijavio da živi u štali i slikao se, kao da pokaže da tu i spava. Želeo je da mu sagradimo kuću. Ispostavilo se da je on prevarant, i da ima kuću u kojoj regularno živi".

Ova žena je do danas stekla veliko poverenje građana Šapca. Donatori se sami javljaju i pomažu. Na javnim mestima u gradu postoje "kasice" u koje građani po svom nahođenju mogu da ostave novac za pomoć ugroženima. Ružica kaže da sredstva postoje, samo ih treba dobro usmeriti i opravdati poverenje i onih koji daju, i onih kojima se daje. Veruje da bi svaki grad u Srbiji trebalo da ima ovakvu organizaciju. Mnogo je siromašnih i mnogima je pomoć neophodna, kaže naša sagovornica i kao svoju poruku poručuje:

"Menjajmo navike. Radeći male stvari, možemo da učinimo mnogo".

(Milica Batinić)