VLADA PEROVIĆ, ESTRADNI MENADŽER: Kako sam otpratio Cecu u punoletstvo (FOTO)

Jedan od najpopularnijih jugoslovenskih estradnih menadžera Vlada Perović, za sebe voli da kaže da je ceo život stvarao zvezde i da, za razliku od drugih menadžera nikada nije bio reproduktivac.

S Arkanom je kao šestogodišnjak živeo pod istim krovom da bi nešto više od tri decenije kasnije njegovu buduću suprugu Svetlanu Cecu Veličković kao njen prvi menadžer iz svog restorana "Dunavski cvet" ispratio u punoletstvo i lansirao među zvezde.

Nakon što se prijateljski rastao s prvom suprugom Lepom Lukić uzevši samo 200 odela i dva automobila, otisnuo se u "menadžerske soliste" i stvorio Anu Nikolić, Danijelu Vranić, radio sa veličinama poput Šabana Šaulića, Tome Zdravkovića, Predraga Živkovića Tozovca, Doris Dragović, "Srebrnim krilima", "Novim fosilima"...

Uz sve to vodio je i najbolje klubove i restorane u prestonici, i to bezmalo dvadeset godina - prvi VIP klub u prestonici "Dugu" sa najbolje čuvanim vratima u gradu, u koji su mogle da uđu isključivo estradne zvezde, ništa manje popularni "Dunavski cvet", "La Kostu", "Top Najt", "Taš 202".

Prisećajući se hronološkim redom priča sa estradnog asfalta, u kojima je mahom bio glavni junak, ekskluzivno za Telegraf, Perović objašnjava da ne bi menjao ni sekund svog uzbudljivog života, i da može da bi ga ponovo proživljavao istim intenzitetom. No, ne krije ni da ništa manje ne uživa u povučenom životu, u braku sa jednom od naših najlepših pevačica, Suzanom Perović i odrastanju njihovo dvoje dece.

A, sve je počelo u, prema njegovim rečima "muzičkoj koloniji", Kraljevu, iz kojeg su potekli velikani kakvi se, kaže više ne rađaju - Lepa Lukić, Miroslav Ilić, Novica Urošević, Predrag Živković Tozovac.

- Kao da sam bio predodređen da se bavim šou-biznisom - kroz osmeh nam priča Vlada u bašti jednog beogradskog restorana i dodaje da je nakon preseljenja u Brežicama, punih dvanaest godina krov delio sa u to vreme nemirnim dečakom po imenu Željko Ražnatović.

- Naši očevi su kao oficiri delili stan, te smo u to vreme živeli zajedno. Arkan je od malih nogu bio avanturističkog duha. Često je bežao od kuće, tako da smo se retko viđali (smeh), naročito nakon što ga je otac navodno poslao u popravni dom. Godinama se nismo videli, sve dok osamdesetih nisam otvorio čuveni klub "Dugu"...

Nemojte da brzate... Idemo redom. Veći deo mladosti proveli ste u Zemunu, i to u vreme kada su njime suvereno vladali "žestoki momci" poput Radeta Ćaldovića Ćente i Ljube Zemunca.

- U gornjem Zemunu su bili mangupi. S druge strane smo bili mi "kejaši", ekipa koju su činili Suzana Mančić, Raša Livada, ja (smeh). Čak me je otac premestio u beogradsku školu da se ne bih družio sa žestokim momcima. No, neke stvari jednostavno nisu mogle da se izbegnu. Na primer uzajamno mlaćenje na zakazanim tučama. Ko je jači, jači je, i na tome se završavala priča. A, Ljuba Zemunac je bio najjači na Balkanu! Niko nije mogao da mu "stane na crtu". Bilo je to, međutim, drugo vreme. Sećam se kada smo kao klinci ukrali neka kola iz kraja. Vozali se onako, tri četiri dana... Zbog toga me je profesor kaznio da sedim u magarećoj klupi, a otac po hitnom postupku prebacio u drugu školu.

To vas, međutim, nije sprečilo da idete u lude noćne provode?

- Neprikosnovena mesta za izlaske bili su "Gradski podrum" i Dom omkladine. "Podrum" je držao Zoran Miščević iz Silueti. Sećam se kako nama klincima nije dozvoljavao da uđemo, pa smo se provlačili sa falsifikovanim dokumentima.

Kako su izgledala ta falsifikovana dokumenta?

- Ma, kupimo neke papiriće sa pečatima. Nije bilo veće sreće, nego kada se umuvamo na foru. A unutra "prže" Siluete, Ju grupa... Tako uživamo dok nas ne provale vratari.

Ko su bile gradske lepotice, o kojima ste mogli samo da maštate?

- Neda Arnerić, Beba Lončar... Do njih nije bilo lako doći. Naročito je mangupima bilo teško da dođu do devojke. A, mangupi su po definiciji bili oni momci, koji "kraduckaju". Veliki kriminalci su u to vreme bili razasuti po inostranstvu. Takva je bila politika države.

Šta podrazumevate pod terminom "kraduckanje"?

- Pa, ovi koji su se švercovali po autobusima, krali po samoposlugama... Pa, i Ćenta i njegov mlađi brat Ćatana su kao i svi obični momci morali u to vreme redovno da idu u školu. Nije bilo vrdanja! Ustvari, za sve su važila ista pravila. Sećam se da su sa mnom u školu išli sin revolucionara Vladimira Dapčevića, ćerka čuvene pevačice Danice Obrenić, družio sam se sa sinom narodnog heroja Veljka Vlahovića... Njih u školu nisu dovozili šoferi, kao klince današnjih buržuja. Svi smo nosili plave bluze. Ako sam ja imao jedan, oni su imali tri džempera. Nisu imali pet!

Svi ste na isti način zarađivali i džeparac - švercujući po Trstu?

- Švercovali smo farmerice i viski... Uveče odemo vozom, onda ceo dan bazamo i kupujemo po Trstu, dok ne padnemo s nogu... Oko 10, 20 komada viskija sakrijemo u vagonu, pa ako imamo sreće sa slovenačkim carinicima, vratimo se sa pola. Tako se zarađivao džeparac. Ustvari, ili tako, ili preko Studentske zadruge. Znam mnoge potonje direktore, koji su se naveliko bavili time. Mi klinci smo to onako, za džeparac.

A, onda ste iz Trsta uleteli pravo u estradne vode?

- Mene je prvo zavrbovala da uđem u taj posao Silvana Armenulić. Ona je već radila u "Beogradskoj estradi". Sećam se, kaže mi "Uzmeš plakate, karte, odeš u ono mesto, podelimo pare, i gotov posao"! Njoj je, razume se išlo 70, a meni 30 odsto.

Kakva je Silvana bila privatno?

- Prava zvezda! Kao i sve zvezde tog vremena. Sećam se sedenja u Cetinjskoj sa Tomom Zdravkovićem, Predragom Živkovićem Tozovcem, Šabanom Šaulićem. Tu nam je bila "estradna škola". Tvrdim da je i dan-danas Šaban najbolji pevač. Pa, nije džabe svojevremeno Haris Džinović rekao: "Mrzim Šabana Šaulića"! Kada su ga pitali zašto, bez dvojbe je odgovorio: "Zato što peva tri puta bolje od mene"!

Počeli ste u "Beogradskoj estradi", a onda ste se izdvojili sa Lepom Lukić, sa kojom ste se ubrzo i oženili? Bila je to svadba o kojoj je pričao ceo grad?

- Sviralo nam je 20 orkestara! Ko je god bio zvezda, pojavio se. Od Bokija Miloševića, Ace Stepića, Predraga Živkovića Tozovca, preko Bore Spužića Kvake, Šabana Šaulića do Tome Zdravkovića. Sve se dešavalo '77. u novootvorenom hotelu "Park" kod Slavije. Zakupili smo ceo prvi sprat, a na jednoj naslovnoj strani izašao je ogroman naslov "Udala se Lepa"! Mene nigde (smeh). Ona je stvarno bila velika zvezda u to vreme.

Znači nimalo vam nije smetalo da budete samo muž Lepe Lukić?

- Ni najmanje. Nakon sedam godina braka, mirno smo se razišli. I danas smo sjajni drugari. Od nje sam otišao tako što sam joj ostavio svu imovinu. Uzeo sam samo dva auta i 200 odela.

U vreme kada ste već bili jedan od najboljih jugoslovenskih menadžera (sarađivali sa Šabanom Šaulićem, Srebrnim krilima, Doris Dragović) otvarate čuveni klub "Dugu" u Bulevaru Revolucije. Bilo je to VIP mesto zatvorenog tipa?

- Čitava fama oko tog mesta digla se baš zato što je to bio klub zatvorenog tipa. Bilo je to jedno od prvih mesta u gradu, koje je imalo vratare, i na koje su puštani isklljučivo ljudi iz šou-biznisa i njihovi prijatelji. Sećam se tuča i haosa na ulazu. Prvih meseci je ceo Beograd pokušavao da uđe... Unutra se stvarno svašta dešavalo. Nikada neću zaboraviti kako su posle Breninog koncerta, ona i Šaban Šaulić do jutra boksovali, i to ni manje ni više nego rukavicama, koje mi je ostavio čuveni Mate Parlov, a sa kojima je postao prvak sveta. Sudija im je bio Milovan Ilić Minimaks.

Kako se veselio Mate Parlov?

- On je obožavao da peva skadarlijske pesme. Naročito onu "Ima dana kada ne znam šta da radim"! Čovek nije imao pojma da peva, ali je voleo (smeh).

Da se vratimo na boks-meč između Brene i Šabana... Ko je pobedio?

- Taj meč je organizovao čuveni disk-džokej Čupko. Padali smo u nesvest od smeha. Naročito kada je Brena tako opaučila Šabana da mu se istog trena nakrivila perika! U "Dugu" su dolazili i Toto Kutunjo, Edi Grant, Dino Dvornik, Oliver Mandić. Brega je besomučno jurio manekenku Ljiljanu Ticu. Hteo je da je ženi, a Dragana Nikolića je na vratima čekala Milena Dravić. Nismo je puštali unutra, da ne nađe Dragana sa nekom... Šalim se (smeh). Dragan je divan čovek!

Imali ste i specijalnu filmsko-fudbalsku ekipu?

- Emir Kusturica, Irfan Mensur, Rade Šerbedžija, Dragan Nikolić i ja. Igrali smo fudbal na Vračaru, a onda bismo u ponoć zapucali u "Dugu" da pijemo do jutra.

Često je svraćala i Marina Tucaković. Tu je napisala neke od najvećih hitova?

- Marina je stanovala svega nekoliko stotina metara od "Duge". Tu je napisala "Podseti me šta to beše ljubav" za Olivera Dragojevića, "Pitaju me, pitaju" za Olivera Mandića...

Da li je istina da je na vaš nagovor, baš posle sedeljke u "Dugi", Edi Grant otišao u studio Riblje čorbe da snimi "Amsterdam"?

- Lično sam ga odveo! Prvo sam ga navukao u klub rekavši mu da će tamo biti Slađana Milošević na koju se ložio. Edi je tako došao u "Dugu" i ostao u Beogradu - pet dana! Jedno veče nagovorimo ga da čuje Čorbinu pesmu "Amsterdam". U šest ujutru smo zvali snimatelja Dragana iz PGP-a da nam otključa studio. Tu ti uleti Edi: "Ma, Boro nisi dobro otpevao, to treba ovako"! Bora stavi taj snimak na ploču i nastane haos! Čim su saznali oni iz "Polidor"-a tuže Boru, ali se Čorba naposletku nekako izvuče.

Sedeli ste i sa Erikom Kleptonom i Džoom Kokerom?

- Koker je faca! Sedeo sam s njim pio pivo i jeo tostere do šest ujutru!

Ko je bio najveći laf među zvezdama?

- Kod mene zvezde nikada nisu plaćale. Dobro je svojevremeno rekla Brena: "Ko hoće sa mnom da se druži, neka plati"!

Da li je bilo među gostima i političara?

- Oni su se u to vreme držali po strani. Nije to bilo kao danas da sede u prvim redovima na koncertima estradnih zvezda. Oni misle da time "dobijaju" narod, a istina je da samo gube glasove.

Po zatvaranju "Duge" otvarate restoran "Dunavski cvet" na 25. maju, čija je zvezda bila Svetlana Ceca Veličković. Vi ste joj bili prvi menadžer?

- Ceca me pridobila "na prvu loptu". Imala je stas, glas, fluid, mozak! Sve! Godinama sam je vodio. Bio sam maltene član njihove porodice. Sećam se kao juče kako joj majka viče iz kuhinje: "Sedi, uči", a ona odgovara: "Neću, hoću da budem zvezda"! Bila je tek tinejdžerka, a ambiciozna "do koske". Usred noći bi me nazvala telefonom i onako nestrpljivo ponavljala: "Neću više da budem u ovom selu sa kukuruzima. Hoću odmah u Beograd"!

Vi ste je iz "Dunavskog cveta" otpratili u punoletstvo? Kako je izgledao Cecin 18-i rođendan?

- Bilo je 1000 ljudi, zaklali smo vola, a Ceca je pevala celu noć! Kroz "Dunavski cvet" su prošli Zorica Brunclik, Kemiš, Halid Muslimović, Halid Bešlić, Boban Zdravković... Pa, na otvaranju restorana Tozovac i "Zlatne strune" svirali su punih sedam dana! Sećam se i kako mi je jedno veče Vesna Zmijanac baš u "Cvetu" rekla: "Večeras dolazi jedan Dorćolac. Ubija kako peva". Bio je to Džej. Kada je krenuo embargo, nije više bilo da se nabavi mazuta, nisam mogao da grejem restoran, i ja zatvorim "Dunavski cvet". Tada sam prešao u "La Kostu" na Senjaku. Neprikosnovena zvezda tog mesta bio je Aca Lukas. U to vreme je već punio splav "Lukas". Slušajte, pevači koji su anonimni, a prave pare jednog dana će biti zvezde. Tako vam je bilo i sa Lukasom. Sećam se, peva sredom, odma' zovu Piksi, Binić, cela fudbalska ekipa... Sve bude zauzeto do poslednjeg mesta. Marko Bulat je iz večeri u veče "kupio" Acine fazone naslonjen na zid iza njega. A, Aca, svira i peva uz puš-pauzu od 15 minuta do šest ujutru. U zoru samo vidiš štos para na klavijaturama, dam mu procenat od pazara, i pos'o gotov! Tako se radilo!

Kako ste otkrili Anu Nikolić?

- U Paraćinu, 2000-e, na konferenciji demokratske stranke. Prišao mi njen gitarista, dao njen broj, kaže: "Aj, pomozi nam oko posla, ti si najbolji menadžer u gradu". Posle sam Anu odveo da peva na "Akapulku", pa se na mene naljutila Danijela Vranić. Kaže: "Ti si moj menadžer, a kvariš mi posao"! Njih dve se žestoko posvađaju, Marina Tucaković umesto Ceci da Ani ploču "Januar" i ona ode u zvezde!

Poslednji klub ste zatvorili 2005. Zašto se više ne bavite tim poslom?

- Sada sam u mirnijem biznisu. Ovi novi klinci su mnogo opasni. Ja sam imao najjača vrata u gradu, ali moji vratari su bili sportisti i magistri... Ovo je drugo vreme. Kao i estrada nekad i sad. Živimo u vreme najgoreg oblika kapitalizma. Sve se gleda kroz interes i neke SMS-glasove. Nema druženja, čekanja zore s prijateljima i kolegama, kreativnosti, stare dobre kafane...

(Katarina Vuković)