Bračni par Jović jedini Srbi u selu Svinjare (FOTO)

Na ulasku u selo Svinjare, u opštini Kosovska Mitrovica, stoji tabla na kojoj piše "Frashër" i "Frašr" bez srpskog naziva.

U martovskom pogromu 2004. godine iz atara naselja Svinjare, koje se prostire na 685 hektara naočigled međunarodne zajednice i u prisustvu mirovne NATO vojne misije Kfor, spaljeno je više od 100 domaćinstava i proterano oko 600 Srba.

Vlada Kosova obnovila je skoro sve kuće i više puta uputila poziv stanovnicima ovog sela da se vrate, međutim, i posle 9 godina, povratka nema. Raseljeni Srbi utočište su našli u severnoj Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, ne vraćaju se jer tvrde da nemaju osnovne uslove za život i da se ne osećaju bezbedno.

U Svinjaru, danas okružen komšijama Albancima, živi samo bračni par Jović, Darinka i Vojislav. Naš dolazak najavio je lavežom čuvar ovog doma, dok pred nas nije izašao domaćin, nasmejan, jer su gosti ovde prava retkost.

Po "oboru" se razmilila živina, ispred kuće stoletni crni dud u čijem hladu se odmaraju posle rada u bašti i oko stoke. Oko kuće cveće, eto i domaćice, koja nam savetuje da je udobnije i "hladovinije" u kući.

- Muku sam imao da se vratim. Četiri meseca smo proveli u Zvečanu, sve nam je izgorelo, ali hvala Bogu ostale glave na ramenima. Stranci su ponavljali da nije bezbedno, ali mi smo se posle četiri meseca vratili. Nije bilo lako, dok nam kuću nisu obnovili, živeli smo u kontejneru, na zgarištu - započinje priču nasmejani Vojislav.

Za devet godina, koliko bračni par Jović živi sam u ovom selu, nije imao problema, nisu doživeli nikakvu neprijatnost. Dva puta su im ukrali krave, ali, kako kažu, "svuda se krade".

- Bolje je što ništa nisam ni čuo ni video, Bog zna kako bi se to završilo. Jedan Francuz meni kaže zar bi ubio čoveka zbog krave?! Ja se nasmejem, za kravu ne, odvezao bih mu je i dao, a šta bi ti uradio da vidiš čoveka u gluvo doba noći u tvojem dvorište, pa bolje ja njega da ubijem nego on mene, a on meni, pa kod nas je nešto drugo, e pa kako to sad, kod vas je nešto drugo, kod nas je nešto drugo, pa valjda je privatna svojina svuda isto? – kaže Vojislav.

Jovići ističu da nemaju problema što se tiče bezbednosti, svakodnevno se sreću sa komšijama Albancima, ne posećuju se, ali se pozdravlju "možda je to i zato što nas ne interesuje ko je i šta je neko, već kakav je čovek".

Vojislav radi u Zvečanu u poznatoj ćuftari "Bektešević", koju niko ne propusti kada dođe na sever Kosova i Metohije i upravo on pravi smesu mesa za ćufte, za koju tvrdi da nema tajne, i da je samo kvalitet mesa u pitanju. Svakodnevno putovanje mu ne pada teško. Darinka se ne plaši kad ostane sama, "posla uvek ima i ne stigne da misli o tome".

- Gde može da bude bolje i lepše nego u svojoj kući, deca nas obilaze, pomažu u kućnim i poljskim radovima - kaže Darinka i, pokazujući slike svojih unučića, dodaje "naš raj je naša kuća, a naše bogatstvo naše četiri ćerke koje su nam podarile desetoro unučadi".

- Moja ćerka sa makanjama živi u selu Banje u Drenici, a ja da ne mogu da živim ovde, pa kakav bih ja to otac bio - kaže Vojislav.

Dani se ovde baš i ne razlikuju, ujutru namire stoku, zaliju baštu, Vojislav ode na posao, a Darinka, kako kaže, "u bašti i u kući uvek ima posla".

Jovići imaju 4,5 hektara plodne oranice, ali samo hektar zemlje obrađuju. Nemaju traktor, a "ako se sve plati, onda se ne iplati".

Obrađuju samo hektar zemlje, baštu u kojoj prozvode hranu za sebe i njive sa kojih ubiraju žito i kukukuruz za sitnu stoku. Krave više ne drže. U bašti koju Darinka sa ponosom pokazuje, nema ni jedne travčice.

- Pre rata smo zajednički obradjivali zemlju, na mobe jedni kod drugih, a sada smo sami i sve je skupo - kaže Vojislav, kome bi pomoć u semenu, đubrivu i mehanizaciji dobro došla, ali za devet godina niko od opštinskih vlasti nije pomogao niti je došao da ih pita kako su, treba li im nešto, do ovog proleća.

Opština je uspela da Jovićima donese svinje, ali ne i koke nosilje, koje je želela Darinka.

Jovići su u svojoj kući srećni i zadovoljni, i ne mogu ni da zamisle da negde drugo žive. Bliži se letnji Aranđelovdan, njihova "mala" slava, kada će im doći ćerke, zetovi i unučići. U špajzu su već poređani domaći sokovi i slatko i sasvim "dovoljna količina domaće rakije" koju Vojislav sam proizvodi.

Na pitanje zašto i ostali ne slede njegov primer, Jović nema odgovor.

- Svako ima pravo da odluči gde će i kako će da živi, retki su oni koji mi pružaju podršku, neki čak kažu da nisam uračunljiv, neki bi jedva dočekali da odem kako bi valjda potvrdio da ovde ne može da se živi. Bezbednost je stvar osećaja, a ne stvar garancije, uostalom ko danas može da ti garantuje bezbednost - kaže Jović.

Prilikom posete tadašnjeg specijalnog izaslanika EU Pitera Fejta Jovićima, na njegovo pitanje kakva im je bezbednost, Vojislav uvek dobro raspoložen je odgovorio: "Svakako sam bezbedniji nego Džordž Buš, mene još uvek niko nije gađao cipelom, iako nemam lično obezbeđenje".

(Telegraf.rs)