POZITIVNA PRIČA IZ BIH: Ratno oružje zamenili sportskim

Članovi streljačkih klubova u Bosni i Hercegovini (BiH) ne pričaju mnogo o ratu. Manje-više, svi znaju ko je gde i kako proveo ratni period. Ne veruju da su oni koji dolaze na takmičenja činili zločine i kažu da onaj koji nema čistu savest „i ne sme doći među normalne ljude".

Novinari Centra za istraživačko novinarstvo (CIN) su sa strelcima razgovarali na strelištima u Sarajevu i Trebinju. Do reči dolaze u pauzama tokom takmičenja, pokušavajući da nadjačaju fijuk metaka.

Dvojica reprezentativaca BiH u streljaštvu – Nijaz Šahinović i Spaso Škoro – su i pre rata, u tadašnjoj Jugoslaviji, bili državni reprezentativci. Prijateljstvo i druženje kroz takmičenje prekinuto je ratom. Šahinović je ostao u rodnom Visokom, a Škoro se iz Sarajeva preselio u Trebinje.

Po završetku rata Škoro je odlučio da se čuje sa svojim prijateljem. Prvo višednevno druženje imali su 2006. godine u crnogorskom gradiću Baru, na seminaru Svetske sportske streljačke federacije.

- Nijaz je izabrao mene da sa mnom deli sobu - priseća se Škoro. Kaže da je prvi susret bio „kao da su se videli juče".

Šahinović je u streljaštvu od 1982. godine i danas je aktivan u Streljačkom klubu Visoko. Škoro je strelac od 1974. godine i član je Streljačkog kluba Leotar iz Trebinja. Njihovi klubovi dio su Streljačkog saveza BiH.

Zbog želje da idu na međunarodna takmičenja, na koja bez članstva u Savezu nisu mogli otići, nakon rata su se u Savezu ponovo okupili streljački klubovi iz cele BiH. Ovaj proces nije tekao glatko. Na državnom prvenstvu koje je Savez organizovao nakon rata u Sarajevu klubovi iz Republike Srpske (RS) nisu se ni pojavili. Međutim, želja za odlaskom na takmičenja van granica države je bila jača od nacionalnih razlika.

Strelci s kojima su novinari CIN-a razgovarali kažu da klubovi, bez obzira u kojem su entitetu registrovani, pomažu jedni drugima. Primera radi, strelci koji idu na takmičenja van zemlje po dogovoru nabavljaju opremu i municiju za sve klubove u zemlji. Najčešće se naručuju mete, municija, dijelovi za puške i pištolje kojih nema u BiH.

Šahinović prepričava kako se dešavalo da se pred takmičenje nekome pokvari puška ili pištolj pa mu strelci iz drugog kluba posude svoje oružje. Njegove reči dopunjava Škoro:

„Sad je nama dao Nijaz pištolj malokalibarski, jer mi nismo imali dovoljno pištolja za nastup u Srbiji". Inače, pištolj koji Šahinović posuđuje već izvesno vreme kolegama iz RS-a košta oko 2.000 KM.

Dugogodišnja zajednička putovanja na takmičenja, deljenje svega – od sobe do sreće kad se napravi dobar rezultat – zbližio je i mlade strijelce. Dvadesettrogodišnja Darija Kitić iz Teslića kaže da nikada nije imala nesporazuma sa kolegama iz drugih klubova. Posebno je vezana za dve godine stariju Sarajku Sabrinu Drinjaković. Njihovo druženje preraslo je u pravo prijateljstvo.

- Sa Sabrinom se najviše družim i s njom se čujem i kad nije takmičenje. Sabrina će mi uvijek pomoći i ja ću njoj - kaže Kitić.

Njihovo druženje traje već 13 godina, od kada se Sabrina počela baviti streljaštvom. Darija je u ovom sportu koju godinu duže od nje.

Obe su članice državne reprezentacije, a putovanja van zemlje, koja traju i po nekoliko dana, omogućila su im da se dobro upoznaju.

Zbog života u udaljenim gradovima nemaju mogućnost svakodnevnog druženja, ali održavaju kontakte i viđaju se onoliko koliko mogu.

-  Ja nekad nešto naručim iz Teslića, kad mi treba, a ona iz Sarajeva. Ponuda je drugačija u ta dva grada - objašnjava Sabrina. Njih dve kažu da nacionalnih razlika nema i da ih nikad nije ni bilo, jer nisu odgojene da ljude dele po nacionalnoj osnovi.

Mladi strelci svake godine imaju priliku za druženje u letnjem kampu u Trebinju koji okuplja stotine mladih sportista iz cele BiH. Tako će biti i ove godine. Strelci se raduju augustu, kada će se družiti i trenirati u kampu koji Vlada RS-a organizuje kao školu sporta. Učesnicima su obezbeđeni smeštaj, hrana i kvalitetni treninzi. Ove godine je prijavljeno oko 50 mladih strijelaca.

Prisećajući se ranijih kampova, Šahinović govori kako je pre šest godina prvi put iz Visokog u Trebinje poslao dvoje maloletnih strelaca. Poslao je, kaže, jednu devojčicu i jednog dečaka koji su sami bili sedam dana.

- Mi smo ih samo dovezli i otišli po njih, pazio ih je Škoro - kaže Šahinović i seća se kako mu je Škoro tada rekao da će decu smestiti sa svojim strelcima.

Škoro kaže da mlađi naraštaj živi svoj život, ne razmišljajući o prošlosti. Zajedno idu na takmičenja, treniraju i spavaju zajedno po domovima, poput Đačkog doma u Trebinju u kojem će biti smešteni tokom letnje škole.

- Jedva čekamo kamp u Trebinju. To je postao neki ritual i iz godine u godinu je sve lepše - kaže 17-godišnji Almir Smajić iz Streljačkog kluba Strijelac iz Tuzle.

Osnivanjem Streljačkog saveza Jugoslavije i Streljačkog saveza BiH, ovaj sport je doživio procvat, davne 1948. godine. Generalni sekretar Streljačkog saveza RS-a Adolf Ambroš priseća se svojih početaka, kada se 1957. godine upisao u Streljačku družinu Edo Blažek iz Teslića. On tvrdi da je streljaštvo bilo razvijeno i dobro organizovano do rata 90-ih godina.

- Čak u martu 1992. godine je u Sarajevu održano izvanredno masovno i kvalitetno Prvenstvo BiH za sve kategorije. Iste godine u aprilu je planirano da se u Sarajevu održi i Prvenstvo Jugoslavije, do čega, nažalost, nije nikada došlo zbog eskalacije sukoba i u BiH", seća se Ambroš.

Prema pričanju strelaca, sportašima nisu problem entiteti ni nacionalizam već finansije. Kotizacija na evropskom prvenstvu samo za jednog strelca je između 100 i 200 eura, ne uključujući dodatne troškove spavanja i ostalog. Zbog toga na međunarodna takmičenja idu najuspešniji strelci čiji klubovi imaju novca da to finansiraju.

U Savezu su i strelci koji su u ratu postali invalidi. Momčilo Bodiroga, direktor Streljačkog kluba ratnih vojnih invalida iz Trebinja, ne želi razmišljati da li je neko od njegovih kolega strelaca ispalio metak koji ga je pogodio.

On kaže da je nemoguće zanemariti činjenicu da je bio rat, ali da sportisti time nisu opterećeni. Svi su, kaže, proživjeli iste košmare, a znaju se i našaliti na svoj račun. Jedni drugima su, kažu „napravili reprezentacije, ali to je ona naša pozitivna šala".

- Svi smo mi bili jedni sa jedne strane brda, drugi sa druge strane brda i svi imamo neke svoje istine. Nekada dođemo i do neke istine za koju možda nismo ni znali, a onda se slože kockice da je stvarno istina treća - kaže Bodiroga.

(Telegraf.rs / Izvor: cin.ba)