KOSOVSKI BOJ: Poraz koji je ujedinio Srbe!

Nema sumnje da je Kosovski boj, koji se odigrao na Vidovdan, zauvek urezao ovaj datum u srpsku istoriju. Iako je prošlo 624 godine od ove bitke, i dan-danas ne postoji jedinstveno mišljenje da li smo doživeli poraz ili pobedili na Kosovu.

Prvi izvori same bitke govore o srpskoj pobedi, a pogibija oba vladara (kneza Lazara i sultana Murata) i to što se Bajazit nije zadržao u Srbiji još više je pojačalo ovaj utisak. Međutim, sve i da je istina da je srpska vojska dobila bitku, posledice po srpski narod su bile dalekosežne.

Usledilo je viševekovno ropstvo pod Turcima, međutim, sećanje na Kosovski boj je nastavilo da živi i mnogima predstavlja nadahnuće. I danas se često citiraju reči kneza Lazara u epskim pesmama: "Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka"!

U prvoj fazi bitke, srpske snage su potisnule protivnika, a srpski vitez Miloš Obilić je uspeo da ubije sultana Murata. Njegov sin Bajazit je uspeo posle toga da konsoliduje svoje redove i krene u protivnapad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po njegovom naređenju pogubljen, posle čega se osmanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju.

Prvi izvori o samoj bici govore o srpskoj pobedi, a tek kasnije se javljaju navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu (sredinom XV veka). Zbog toga se smatra da je sama bitka završena najverovatnije srpskom pobedom ili eventualno nerešeno, ali ona po svojim dalekosežnim posledicama predstavlja otomansku pobedu.

Lazarevi naslednici su pod pritiskom mađarskih napada (jesen 1389) i njihovih kontakata sa Vukom Brankovićem sklopili u prvoj polovini 1390. godine mir sa Bajazitom i priznali njegovu vrhovnu vlast. Uz pomoć njegovih trupa, oni su uspeli da potisnu Mađare i povrate izgubljene predele u zapadnoj Srbiji.

Kosovska bitka je imala veliki odjek u tadašnjoj Evropi i uspela je da privremeno zaustavi osmansko širenje u Evropi.  Ona je tokom narednih vekova postala centralni motiv srpske narodne epske poezije i centralni motiv srpskog nacionalnog identiteta.

PRIPREME ZA BITKU

Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo već i po tome što su na bojno polje krenula i oba vladara lično, knez Lazar i sultan Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakubom.

U Lazarevoj vojsci jedno krilo vodio je Vuk Branković, a drugo su sačinjavali bosanski odredi pod zapovedništvom pobednika kod Bileće vojvode Vlatka Vukovića.

S odredima iz Bosne, došli su u pomoć Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski "krstaši", pod vođstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstaše vitezove Jovanovce.

Srpski vlastelini s juga nisu smeli da se u ovom odlučnom času opredele za Lazara, delom iz straha od ogromne turske snage, delom zbog nedostatka svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, a delom i iz sebičnih interesa, ne uviđajući da će Lazarev slom samo otežati i njihov položaj.

Konstantin Dragaš je i ugostio tursku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete. U Turskoj vojsci bilo je i Srba i Grka koji su došli iz pokorenih oblasti, što je pokazao primer Konstantina Dragaša.

PREDANJA O MILOŠU OBILIĆU

Najvažniji izvor bitke, Konstantin Filozof, kazuje da su jednog srpskog plemića neki zavidnici tužili knezu Lazaru da će mu učiniti neveru. Da pokaže svoju vernost gospodaru, taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se da hoće da se preda.

Kad je došao do sultana, Miloš je zario mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu.

Drugi izvor, Jefimijina Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku 15. veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Treći izvor, "Gerasimov letopis" (Gerasim je brat Vuka Brankovića), kaže da je Miloš probo kopljem Murata.

Narodno predanje je razvilo verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih izvora saznaje se da Miloš svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače istorijski sasvim nepoznata lica.

Ni o samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od 18. veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine 15. veka. Međutim, turski izvori tvrde da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, dok je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

TOK BITKE

O samom toku borbe zna se sigurno da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanovog sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi.

Ima saznanja da je Vlatko Vuković uz pomoć jednog hrvatskog odreda odneo pobedu na levom krilu gde je potukao Kapiči - Pašu, a Vuk Branković je na desnom krilu porazio Jakuba, mlađeg sina sultana Murata.

Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazimestana. Tu je Knez Lazar u početku borbe potukao Saridža - Pašu, međutim, nakon Muratove smrti Bajazit preuzima komandu i pojačan rezervom turske vojske i janjičarima ulazi u srce Lazarevih snaga slama njihov otpor a ranjenog Lazara je zarobio i posekao kao odmazdu za Muratovu glavu.

Za to vreme Vlatko Vuković se nakon svoje pobede povlači sa Kosova i vraća u Bosnu, a Vuk Branković nakon pobede na desnom krilu pristiže u pomoć obezglavljenom centru srpske vojske i odoleva Bajazitovim napadima.

Bajazitu je bilo preče da pogubi brata Jakuba navodno za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga ukloni kao takmaca za presto, ali i da sačuva vojsku, jer je na Kosovu do tada već izgubio i više vojske nego što se nadao.

Za pohode na Carigrad i Solun i borbe za prevlast u muslimanskom svetu protiv Timurlena, Bajazitu je trebalo što više raspoložive vojne sile, pa je usled nedovršene bitke i još otporne srpske vojske odlučio da ode kući da bi osigurao svoj presto.

Nije sigurno da li Muratovo turbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Ishod ove bitke se može okarakterisati ili bez pobednika ili kao Srpska Pirova pobeda.

Takođe, nije jasno zašto je narodni pevač optužio Vuka Brankovića kao izdajicu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio.

POSLEDICE BITKE

Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u istoriji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji, izazvala je utisak da je srpska pobeda potpuna.

Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe.

Međutim, po Srbiju posledicu su odmah bile vidljive. Bez Lazara i bez vojske, zemlja je ostala obezglavljena sa ženom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom.

Na srpski presto, nakon punoletstva, došao je Lazarev sin Stefan Lazarević koji je, svestan svoje nemoći, vodio mudru politiku u početku kao turski vazal, što je dolaskom na presto 1392. nasledio, a što je posledica ne Kosovske bitke, već nadiranja Ugara sa severa.

Milica koja je tada upravljala Srbijom 1390. ponudila je Bajazitu vazalstvo i ćerku Oliveru, a Bajazit je zauzvrat branio Srbiju od Ugara jer je Stefan 1390. imao tek 14 godina.

Bajazit I, kao novi sultan, uzeo je za ženu Lazarevu kćerku Oliveru. Srbi su bili primorani da plaćaju danak Turcima i obavezali su se da ratuju u korist Turske. Lazarev sin Stefan se borio na strani Turaka 1402. u bici kod Angore između Bajazita i Tamerlanovih Mongola.

Mongoli su naneli težak poraz Turcima i zarobili Bajazita. Nakon Bajazitove smrti Srbija više nije bila turski vazal, a despot Stefan se čvrsto vezuje za ugarskog kralja Žigmunda. Mnogo kasnije, nakon dve manje bitke, Turci su 1459. konačno zauzeli ostatke Srbije.

Lazareva pogibija se već krajem 14. veka shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za kasnija  pokolenja. Nijedan srpski vladar nije dobio toliko pohvalnih slova kao Lazar.

Prva žena spisatelj u srpskoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, izvezla je Lazaru na svilenom pokrovu za njegovo telo molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu.

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska bitka se često slavila u srpskoj istoriji i predmet je srpske narodne epske poezije.

(M. Babić)