JUGOSLOVENI, DŽABA STE RATOVALI: 99 godina posle Sarajevskog atentata, Bosnom ponovo vlada Austrijanac (FOTO)

Sve je počelo Nevesinjskom puškom 1875. godine. Srpski seljaci su digli ustanak u Hercegovini - tada u Bosanskom vilajetu i još pod vlašću Turaka - nezadovoljni visokim porezima i pored niskih poljoprivrednih prinosa, a uskoro su im se pridružile Srbija i Crna Gora, u želji da oslobode ovu teritoriju koja je u to vreme bila većinski naseljena Srbima: gotovo 43 odsto ukupne populacije, daleko najviše.

Rusija se uključila u rat, što je dovelo prvo do Sanstefanskog mira pa potom i do Berlinskog kongresa 1878. godine.

On, međutim, nije doveo do onoga čemu su se Srbi sa obe strane Drine nadali: umesto ujedinjenja, Srbija i Crna Gora su dobile proširenja i priznanja nezavisnosti a Bosna i Hercegovina je dodeljena Austrougarskoj monarhiji na 30-godišnju upravu iako je nominalno ostala pod vlašću Otomanskog carstva. Okupacija je sprovedena silom, a vojsku su predvodila tri hrvatska generala austrijske vojske: Josip Filipović, Stjepan Jovanović i Gabriel Rodić.

Naredne tri decenije bečka administracija zdušno se trudila da sprovede političke, društvene, zakonske i svake druge reforme kako bi sputala srpski nacionalizam na tom prostoru te privolela muslimanski živalj ne samo na kooperaciju, već na istinsku lojalnost novoj državi.

Oktobra 1908. godine Austrougarska vrši aneksiju Bosne i Hercegovine, što dovodi do međunarodne i unutrašnje krize: Srbi i muslimani zajedno, rame uz rame, protestuju, dok Hrvati entuzijastično dočekuju ovakvu odluku bečkog dvora.

Srbija i Crna Gora se bune, u celoj ujdurmi učestvuju i Rusija, Britanija, Francuska, Nemačka i Italija, i naravno Turska kojoj je oduzeta teritorija.

Na kraju, Istanbul je prihvatio faktičko stanje za šta je dobio malu novčanu kompenzaciju i povlačenje austrijskog garnizona iz Raške (tada pod kontrolom Osmanlija). Ono što je izgledalo kao prolog u svetski rat završilo se mirno. Zapravo, mir je bio varljiv, pošto se pokazalo na kraju da ovo i jeste bio prolog u planetarni sukob.

POĆOREK

Na teritoriji na kojoj su adminstrativne linije ostale iste kao i za vreme Turaka a sve bitne odluke se donosile u Beču i Budimpešti od strane Cara i Benjamina Kalaja kao ministra finansija i glavnog administratora Bosne i Hercegovine, u samoj je Bosni iznad svih i svega stajao guverner sa sedištem u Sarajevu, koji je ujedno komandovao i vojskom.

Prvi je na toj poziciji služio gorepomenuti Josip Filipović, a potom su se ređali Austrijanci, sve do Hrvata Marijana Varešanina, posle koga se na toj poziciji našao Oskar Poćorek, centralna ličnost naše priče. Poslednji u nizu bio je Hrvat Stjepan Sarkotić.

Oskar Poćorek je bio austrijski oficir iz Bad Blajberga, iz Koruške, potomak germanizovanog Slovenca, rođen 20. novembra 1853. godine. Studirao je na Carskom i kraljevskom vojnom institutu tehnologije u Beču, a pre nego što je postao šef zemaljske vlade BiH, bio je član generalštaba, zamenik načelnika ove institucije, general u Gracu i generalni inspektor armije u Bosni.

Tog sudbonosnog 28. juna 1914. godine, na Vidovdan i godišnjicu Kosovske bitke, bio je guverner BiH i upravo se u tom svojstvu vozio sa nadvojvodom Francom Ferdinandom i njegovom ženom Sofijom u automobilu po Sarajevu.

Gavrilo Princip je ispalio metak iz svog "brauninga", zatresao svet i ubio 16 miliona ljudi. Nadao se da će se sve promeniti. I jeste, sve se promenilo, ali samo zato da bi se za manje od jednog veka vratilo na staro.

99 GODINA KASNIJE: INCKO

Dejtonskim sporazumom 1995. okončan je troipogodišnji krvavi građanski, nacionalni i verski rat u bivšoj jugoslovenskoj republici Bosni i Hercegovini, a ujedno i postavljen osnov za novo ustrojstvo ove države. Federacija BiH (Bošnjaci i Hrvati) su dobili 51 odsto teritorije, Republika Srpska je dobila 49 odsto.

Oba entiteta imaju svog predsednika i Vladu, a BiH kao celina ima trojno predsedništvo koje se sastoji od predstavnika tri konstitutivna naroda i kojim svaki od njih predsedava po osam meseci.

Iznad svih stoji Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu.

Vrhovnog tumača Aneksa 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma bira Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, u obavljanju dužnosti mu pomaže Kancelarija visokog predstavnika (OHR: Office of High Representative) a poseduje de fakto zakonodavna, izvršna i sudska ovlašćenja kojima može da poništi bilo kakvu odluku koju su doneli demokratski i legalno izabrani organi entiteta i celine BiH.

Takozvana Bonska ovlašćenja mu daju pravo da određuje mesto i vreme zasedanja zajedičkih institucija i da im predsedava, zatim da donosi privremene mere koje ostaju na snazi dok Predsedništvo ili Savet ministara ne donese odluku u skladu sa Dejtonom, i konačno da donosi druge mere kako bi obezbedio implementaciju mira kroz BiH i njene entitete.

Po pravilu je stranac.

Prvi na ovoj funkciji je bio Šveđanin Karl Bilt, a posle njega su se ređali Karlos Vestendorp (Španija), Volfgang Petrič (Austrija), Pedi Ešdaun (Velika Britanija), Kristijan Švarc Šiling (Nemačka) i Miroslav Lajčak (Slovačka).

Trenutno u ovoj stolici sedi Valentin Incko, Austrijanac slovenačkog porekla, baš kao što je to bio i Oskar Poćorek.

Incko je rođen u Klagenfurtu u Koruškoj, opet, baš kao i Poćorek. Godine 1974. je ušao u diplomatsku službu svoje zemlje i jedno vreme je služio čak i u Beogradu, a nakon toga u Ujedinjenim nacijama, Češkoj i konačno u Bosni, gde je bio prvi ambasador Austrije.

Godine 2005. je bio deo tima OEBS-a u poseti Raškoj.

Četiri godine kasnije, 2009, dolazi na poziciju šefa OHR-a, a svoja ovlašćenja je iskoristio već 9. juna iste godine kada je smenio Bošnjaka Himza Đonka, šefa policije Hercegovačko-neretljanskog kantona, zbog toga što je pretio bosanskim članovima međunarodnog tima koji je istraživao njegovu zloupotrebu moći, i Srbina Radislava Jovičića, službenika bosanske državne agencije za istragu i zaštitu, zbog toga što je navodno koristio svoje potčinjene da prate i posmatraju Inckovo osoblje.

Ne zna se kada će mu se mandat završiti.

(M. B.)