VOJISLAV BUBIŠA SIMIĆ ZA TELEGRAF: Svirali smo "Ozni" američki džez i pevali na engleskom (FOTO) (VIDEO)

Na pragu devedesete godine, kompozitora, pijanistu i pionira srpskog džeza Vojislava Bubišu Simića sećanje služi bolje nego ikada! I dalje, kaže, s vremena na vreme, gostuje kao dirigent, ali daleko više vremena provodi u svojoj radnoj sobi u Ustaničkoj ulici pišući kompozicije za gudače i horove (između ostalog i “Viva Vox”) i knjige sećanja o vremenu i ljudima, koji ne smeju da se zaborave.

Deo pomenutog sećanja na vreme kada su Kosovskom ulicom umesto automobila jezdila ledadžijska kola, a na kalemegdanskim igrankama svirao američki džez u prisustvu oficira "Ozne", delimo sa Bubišom u prostranom salonu njegovog tipično građanski nameštenog stana gde ovih dana uveliko radi na četvrtoj knjizi.

- Tek sada razumem moju babu, koja mi je svojevremeno govorila da se s godinama otvore neka „dubinska“ sećanja. Sve ono što sam kao mlad uzimao zdravo za gotovo, sada mi se vraća, pa se tako do najsitnijih detalja sećam stvari iz recimo 1938. godine - počinje priču za Telegraf Vojislav Simić bacivši se s energijom dvadesetogodišnjaka na priču o potezu između Kosovske i Ulice majke Jevrosime gde je odrastao.

- Moj otac Dragan, ugledni advokat Kraljevine Jugoslavije podigao je 1930. godine novu, na mestu stare kuće koju je u Ulici majke Jevrosime kupio 1886. godine moj deda po majci (građevinski inženjer i ministar u tri Pašićeve i dve jugoslovenske vlade). Danas se na tom mestu nalazi Osnovna škola "Drinka Pavlović". Sećam se, na kraju Vlajkovićeve ulice, mojim drugovima i meni naročito su bile zanimljive jedna bakalnica i jedna furundžinica u čijem suterenu je čuveni pekar Karanfil sa svojim šegrtima pekao hleb sve sa onim velikim lopatama. Posebni „specijaliteti“ bili su hleb mast i aleva paprika, a često smo jeli i hleb sa grožđem. Kada bi htela da nas oraspoloži, majka bi telefonom iz bakalnice naručila - kiki bombone ili čuvene "505" i to u onim metalnim kutijama. U Ulici majke Jevrosime slobodno smo igrali fudbal, vozili bicikle... Automobila skoro i da nije bilo. Samo bi ponekad prošla ledadžijska kola sa konjima.

Kuća o kojoj pričate srušena je tokom bombardovanja 6. Aprila 1941. godine. Gde ste bili kada su je pokosile bombe?

- Čim je počelo bombardovanje u šest sati izjutra svi smo sleteli u podrum. Molio sam se bogu da ostanemo živi... Pošto je najednom nastala tišina, otac nas je na brzinu spakovao i na volovskim kolima nekog seljaka sklonio kod prijatelja na Avalu. Popodne, oko 14 časova nemački bombarderi direktnim pogotkom bukvalno su deo kuće spustili u podrum, u kojem sam bio nekoliko sati ranije. I sad u biblioteci imam knjige, koje su “preživele” taj napad. Mnoge meni drage stvari stradale su tada. Između ostalog i veliki starinski gramofon na navijanje na 78 obrtaja.

Malo je poznato da ste čitavih pet dana bili dobrovoljac kraljeve vojske.

- Moj otac je '39. kao advokat bio prebačen u vojno-sudske oficire. Nakon bombardovanja, svi smo prešli u Ripanj, gde je bio štab njegovog 39. puka. Tada smo sećam se moji drugovi i ja rešili da nas naši očevi upišu u vojsku. Tako sam uleteo u uniformu na čitavih pet dana kao dobrovoljac kraljeve vojske. No, čim je stigla naredba iz komande da se povučemo prema Bosni, otac mi je rekao da zbog slabog zdravlja skinem uniformu. Tako sam vojničku zamenio đačkom uniformom. Kasnije sam voleo da se šalim kako sam bio i redov bivše kraljeve vojske i borac narodnooslobodilačke borbe.

A onda vas je "Šesta lička" uhapsila usred rodnog Beograda?

- Bilo je to strašno vreme, o kome niko nije pričao. Sprovođena je svojevrsna čistka intelektualaca pod izgovorom da su nedićevci, ljotićevci, ili jednostavno izdajnici. Bio je to način da se otmu imanja i kuće, jednom rečju da se ljudi opljačkaju. Mnogi su nestali preko noći. Ja odista nisam pripadao nikome! Za vreme okupacije sam sedeo kod kuće, čitao knjige, učio engleski, svirao klavir. Pritom, daleko od toga da smo živeli dobro. Sekli smo drva za ogrev, kupovali hranu od crnoberzijanaca. Mene su uhapsili nakon što me je partizanska patrola legitimisala u centru Beograda. Odveli su me u zatvor, koji se nalazio na tromeđi Kičevske, Baba Višnjine i Proleterskih brigada, preko puta kafane “Kalenić”.

Da li je istina da čak ni doktor Ivan Ribar nije mogao da urgira da vas puste?

- Živa istina. Skoro tri nedelje sam proveo u zatvoru i možda bi me mrak pojeo da me nije spasao advokat pripravnik, koji je pre rata učio posao od mog oca. Njegov najbolji drug bio je moj islednik. Nikada neću zaboraviti jutro kada me je pomenuti islednik pitao da li znam zašto su me uhapsili? Rekao sam da ne znam, a onda bojažljivo dodao: “Možda zato što sam tokom okupacije svirao u Radio Beogradu? On mi je samo klimnuo glavom usput objašnjavajući: “ Dok smo mi krvarili u šumi, ti si svirao na radiju Nemcima”! Onda je pozvao neku službenicu i naredio joj: “Gospođo, vodite ga i pazite na njega”! Izašao sam na ulicu ogrnut nekim ćebetom, sav zarastao sa dugačkom bradom... Stvarno sam izgledao kao četnik (smeh).

Čim ste izašli iz zatvora regrutovali su vas za šefa orkestra i hora tadašnje milicije?

- Prijatelj mi je javio da se u miliciji formira kulturna ekipa. Bilo je tu i beogradskih zabušanata, koji su hteli da izbegnu front, ali i raznih boraca koji su bili ranjeni pa nisu mogli na front. Pošto sam napravio orkestar i hor, rat sam izgurao kao rukovodilac te umetničke ekipe. Ubrzo sam upisao Pravni fakultet i Muzičku akademiju, međutim kada je moj otac izbačen iz advokatske komore zato što nije hteo da potpiše oduzimanje imovine nekome na pravdi boga, ja odustanem od prava i potpuno se okrenem muzici.

Ljubav prema džezu zapravo datira iz vremena kada ste kao dečak preko leta odlazili u Vrnjačku banju sa roditeljima? Bila je to zabava prave građanske klase.

- Bilo je to glavno mesto za izlazak i odmor građanskog sveta. U svojevrsnim vilama, koje su držali imućni ljudi iz Kruševca, Kraljeva i Beograda, u večernjim satima priređivan je “dansing”, (igranka) na koji su, razume se, odlazili moji roditelji. Jeli bi se kolači i pilo neko piće i tako do ponoći... Sve je pratila sjajna muzika džez orkestara. Kada sam ih jednom tu čuo, bilo je gotovo!

To vas je zapravo dovelo do osnivanja prvog big-bend orkestra u Srbiji s kojim ste nastupali na čuvenim kalemegdanskim „zvezdanim noćima“?

- Bilo je to pred sam kraj 1946. Sa nekolicinom entuzijasta osnovao sam plesni i džez orkestar "Dinamo". Imali smo četiri saksofona, tri trube, tri trombona, gitaru, bas, klavir, bubanj. Na čuvenim kalemegdanskim "zvezdanim noćima" svirali smo isključivo američki džez, a u publici je uglavnom bila građanska omladina. Bila je to svojevrsna izolacija Beograda od partizanštine. Interesantno je bilo da smo sve vreme pevali na engleskom i to u prisustvu oficira "Ozne". Često bi prvoborci pod pretnjom bacanja bombi prekidali igranke, nakon čega bi ih oficiri "Ozne" odvodili u pritvor na prevaspitavanje.

Početkom pedesetih nakon Ilije Genića, preuzimate dirigentsku palicu Zabavnog orkestra Radio Beograda, nešto kasnije i Džez orkestra Radio televizije Beograd. Jedna od najuzbudljivijih svakako je bila turneja po istočnom Berlinu '57. godine?

- Mi smo za njih bili zapad! Sećam se da smo onako puni para mogli da kupimo šta god nam padne na pamet. Majci sam doneo gomilu nekih aparata za kuhinju, koji su se pokvarili posle tri dana (smeh). Nakupovao sam i pisaće mašine i fotoaparate... Kasnije sam sa turneja po Češkoj i Poljskoj doneo jeftine servise za ručavanje. E, time je već moja majka Vukosava bila oduševljena! A, ja sam bio oduševljen kada smo po povratku sa turneje po Rusiji svi mogli da kupimo po “fiću”.

Upoznali ste Dizija Gilespija, Elu Ficdžerald, Kaunta Bejzija, Kvinsi Džonsa... Po čemu ćete pamtiti susrete sa pomenutim legendama?

- U najlepšem sećanju mi je ostao susret sa Dizijem Gilespijem 1956. godine. Posle koncerta smo pozvali Dizija i njegovu ekipu na džem-sešn u klub u Čika Ljubinoj. Sećam se da smo doneli neke stare instrumente i da su oni umrli od smeha kada su ih videli. Naročito saksofon, čije su rupe bile zapušene hlebom. Međutim, kada smo počeli da sviramo, oni su prosto zanemeli. Nisu mogli da veruju kako smo dobri. Kasnije su, baš kao i Kvinsi Džons u najpopularnijim svetskim muzičkim časopisima izjavljivali kako se u Jugoslaviji svira sjajan džez i kako svi treba da dođu da nas čuju!

Da li je istina da ste tih pedesetih na jednoj proslavi Titovog rođendana prišli Maršalu i na opšte iznenađenje ga pitali da li je istina da ne voli džez muziku?

- Bilo je to na proslavi njegovog rođendana 25. maja 1959. u studiju Radio Beograda na Sajmištu. Svirao je i Džez orkestar Radio-televizije Beograd kojim sam dirigovao. Pored nas događaj su uveličale i zvezde poput Ive Robića, Gabi Novak, Lole Novaković. Kada sam došao na red da se pozdravim sa Titom, rekao sam mu: "Izvinite, da li mogu nešto da vas pitam?" On je mirno rekao: "Samo pitaj", na šta sam kao iz stopa dodao: "Da li je istina da vi ne volite džez muziku?" Nastao je tajac, što je bilo još gore po mene. Aleksandar Ranković je krenuo prema meni, a onda je Broz sve onako u dvorednom odelu sa vidnim stomačićem progovorio: "Nije istina da ne volim džez. Volim ja džez, ali onaj pravi, koji je nastao u Africi. Skoro sam se vratio iz Sudana i tamo sam slušao odličan džez. Amerikanci su ga komercijalizovali." Svi su, naravno, počeli ulagivački da se smeju.

No, moram da primetim da ipak imate nešto zajedničko sa Titom. Nikada niste nešto naročito voleli rok muziku.

- Mene rok nije interesovao, jer sam u vreme njegovih početaka već uveliko i srcem i glavom bio u ozbiljnoj i džez muzici. Istina je, međutim, da su rok sastavi kod nas u prvo vreme bili diletantski. Njime su se bavila uglavnom razmažena deca, kojima su bogati roditelji kupovali gitare po inostranstvu da ih “drndaju”. Tek kasnije, rok je dobio neophodnu ozbiljnu notu.

A, kako se dogodilo da narodna muzika izađe iz kafana i preraste u nešto za šta nema adekvatnog termina?

- Sve je počelo krajem 70-ih kada je Zahar sa Lepom Brenom napravio te simpatične duhovite hitove poput “Mile voli diisko, a ja kolo šumadijsko”. To je bilo bezazleno, sve dok se nisu umešali orjentalni zvuci. Tako je nastao neki hibrid, koji je podrazumevao izvođenje orjentalnih ritmova na zabavnim instrumentima, a čiji su eksponenti uglavnom izazovno zgodne žene. Malo po malo, došlo je naposletku do toga da više niko u Guči ne zna da igra srpsko kolo.

Pratite li dešavanja na džez sceni i šta pustite sebi za dušu dok pišete knjigu?

- Naša džez scena je sjajna, međutim džezeri su veoma slabo plaćeni. Što se mog ukusa tiče, ja sam ipak odrastao i vaspitavan na mejnstrim sving bap džezu. I dalje istim žarom uživam u Eli Ficdžerald, Sari Von, Džordžu Geršvinu i Kolu Porteru.

(Katarina Vuković)