MECI SA GOVORNICE: 85 godina od atentata u Skupštini Kraljevine SHS (FOTO)

Jedan od najstrašnijih događaja u političkom životu naroda Balkana 20. veka - ako izuzmemo međusobne ratove - odigrao se na današnji dan, 20. juna 1928. godine, ni manje ni više nego u Skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Reč je o ubistvu i ranjavanju nekoliko narodnih poslanika iz Hrvatske u koje je pucao crnogorski poslanik Puniša Račić.

Kao i svaki strašan događaj, koji se suštinski sastoji iz nekoliko minuta, ili čak i sekundi pucnjave, ubistvo hrvatskih poslanika samo je komad velike slagalice: da bismo ga razumeli, moramo proučiti kontekst u kom se odigralo i shvatiti posledice koje je imalo.

"KOLIKO KOŠTA TA VAŠA SRPSKA KRV?"

Ionako labavo jugoslovenstvo Kraljevine, koja je živela od 1. decembra 1918. do 3. oktobra 1929 - kada je postala još "jugoslovenskija" - krajem treće decenije 20. veka pretilo je da bude uništeno. U samom parlamentu Kraljevine 1928. godine bilo je oštrih sukoba koji su prevazili demokratska politička suprotstavljanja mišljenja, i sve češće se završavali uvredama, pretnjama i psovkama.

Sukob se, kao i svagda, odvijao na relaciji vlast-opozicija, ali ga je komplikovalo to što su vlast činili uglavnom Srbi, uz makedonske, crnogorske i slovenačke partije, a opoziciju uglavnom Hrvati. Bez želje da bilo kome "držimo stranu" i dajemo sud o tome ko je bio u pravu, u narednih nekoliko pasusa pokušaćemo samo da rekonstruišemo neke događaje.

Na sednici održanoj sredinom juna, situacija je toliko izmicala kontroli da su zasedanje prekinuli žandarmi. Prema nekim izvorima, vođa Hrvatske seljačke stranke Stjepan Radić rekao je da se Hrvatska sprema na ocepljenje iz Kraljevine i zbog svojih govora bio udaljen sa sednice. Ubrzo, još jedan od poslanika rekao je kako podržava nasilje u Skupštini, nakon čega su u skupštinsku salu upali policijski komesar Dragi Jovanović i šest žandarma, sa namerom da, ako treba silom, izvedu poslanike koji - iako kažnjeni udaljavanjem - nisu hteli sami da izađu.

Jedna od izjava koja se pripisuje hrvatskim poslanicima, a koja se na srpskoj strani izuzetno loše "primila", bila je reakcija na borbe tokom Prvog svetskog rata, a glasila je otprilike ovako: "Koliko košta ta vaša srpska krv? Koliko košta Kajmakčalan? Da platimo - pa da budemo mirni!"

REVOLVEROM SA SKUPŠTINSKE GOVORNICE

Naredna sednica bila je 20. juna, a nastavljena je u istom duhu: smenjivale su se uvrede Srba na račun hrvatskih prvaka i uvrede Hrvata na račun srpskih političkih lidera. Na "tapetu" je bilo sve: od poštenja, preko hrabrosti i istorije, do karaktera. I niko nikoga nije štedeo.

Salva uvreda nastavila se i tokom govora predstavnika Narodne radikalne partije Puniše Račića. Kada je sa skupštinske govornice krenuo ka svom mestu, jedan hrvatski poslanik doviknuo mu je: "Opljačkali ste begove".

Događaji koji su usledili su rekonstrukcije, bazirane na svedočenjima prisutnih ljudi, koje jesu imale odstupanja i razlike, ali su suštinski svi preneli istu priču. Račić je zahtevao da predsednik skupštine kazni poslanika Ivana Pernara, predsednik prekida sednicu i odlazi, a Račić se vraća za govornicu gde čeka nastavak sednice.

Iza govornice je nekoliko ministara, među kojima i ministar vera Dragomir Obradović, koji primećuje kako Račić stavlja desnu ruku u džep i vadi revolver. Ministar prilazi, povlači ga za ruku, pokušavajući da ga smiri. Međutim, Račić se, besan, otima, preteći mu da će ga ubiti ako ga ovaj ponovo dotakne.

Račić upire pištolj ka Ivanu Pernaru, zahtevajući izvinjenje. U sali je samrtna tišina. Pernar mirno sedi i ćuti, a Račić počinje da urla, iznova zahtevajući izvinjenje. Nakon kratke pauze, Pernar pomera jednu ruku a salom se prolamaju hici: Račić ispaljuje dva metka u Pernara, koji pada pod poslaničku klupu.

Račić nastavlja da puca na sve strane.

Meci lete po skupštinskoj sali. Jedan stiže hrvatskog poslanika Đuru Basaričeka, koji sa stenografskog stola trči ka govornici. Drugi poslanik, Ivan Granđa, skače ispred lidera HSS Stjepana Radića ne bi li ga zaštitio. Jedan metak pogađa njega, drugi se odbija o klupu i stiže upravo Radića.

Videvši da mu je stric ranjen, mladi poslanik - jugosimpatizer i umeren u odnosima sa Srbima - Pavao Radić trči ka njemu, ali i njega stiže Račićev metak, od koga će nekoliko sekundi kasnije preminuti.

Svi su se razbežali po sali, a Račić mirno napušta zgradu Skupštine.

IZ PARLAMENTA U DIKTATURU

Brzom lekarskom intervencijom Ivan Pernar je spasen, a van životne opasnosti bio je Ivan Granđa. Posebnu pažnju lekari posvećuju Stjepanu Radiću, kao predsedniku stranke i lideru opozicije, ali i kao neformalnom "vođi" hrvatskog naroda u Kraljevini.

Operaciju je izvršio lično najbolji beogradski hirurg, profesor Beogradskog univerziteta dr Milivoj Kostić. Rana nije bila opasna, ušla je u stomak pod kosom linijom, ali je Radić bio vrlo lošeg zdravlja, tako da je tokom operacije izgubio mnogo krvi.

Nakon operacije posetio ga je i kralj Aleksandar Karađorđević. Tačan sadržaj ovog razgovora nikada zapravo nije postao poznat javnosti, do koje su stigle samo spekulacije o Radićevoj izjavi da za njega "postoji samo kralj i narod".

Kada mu je bilo bolje Radić je prebačen u Zagreb, gde je dočekan kao heroj. Međutim, on je neprestano imao povišenu temperaturu, što je uticalo na razvoj dijabetesa i slabljenje srčanog mišića. Osmog avgusta Stjepan Radić preminuo je od posledica srčanog udara.

Puniša Račić predao se beogradskoj policiji i rekao da nije imao nameru da beži, već samo "da obavesti porodicu i birače o svom činu". Suđenje je počelo maja 1929. godine. Račić je tvrdio da je namerno ubio samo Ivana Pernara, misleći da se ovaj hvata za svoj pištolj, dok je za ostale tvrdio da je u njih pucao u samoodbrani.

Odlukom Varoškog suda u Beogradu osuđen je na 20, a Apelacionog na ukupno 33 godine i osam meseci. Ipak, u obrazloženju je dodato da će odslužiti 20 godina robije, jer je to maksimalna kazna koju važeće krivično pravo u Srbiji dozvoljava. Ubrzo je prebačen u Požarevački zatvor.

Motivi Račićeve pucnjave u Skupštini nikada do kraja nisu razajšnjeni. Nakon političkih previranja u zemlji, uzrokovanih upravo ovim događajem, kralj Aleksandar Karađorđević uveo je 6. januara 1929. godine diktaturu, suspendovao Ustav, raspustio narodno predstavništvo i ukinuo sve političke stranke, u pokušaju da spreči da država ode u propast.

Nekoliko meseci kasnije nastala je Kraljevina Jugoslavija.

SMRT PUNIŠE RAČIĆA

Nakon odsluženih trinaest godina zatvorske kazne, Račić je pušten na slobodu 27. marta 1941. godine, u toku državnog udara. Kada su zemlju okupirali Nemci, Račić je živeo mirno i uspeo čak i da stekne neka privatna dobra.

Međutim, u vreme oslobađanja Beograda, na vrata porodice Račić 16. oktobra 1944. godine došla su dva naoružana partizana, pripadnika 21. srpske divizije Miloja Milojevića. Nije poznato ni kada je ni kako Račić ubijen.

(M. S.)